5.9.2012.
Vila se probudila ranije nego inače, skuvala sebi čaj, pojela kroasan, skinula je pižamu za spavanje i obukla pižamu za šetanje po ulici, pustila radio, malo igrala ispred ogledala i onda izašla napolje. Kako je to ponekad volela da radi kada se nađe na ulici u doba dana ili noći koje obično prespava, zamišljala je da prolazi gradom po prvi put i trudila se da ove hiljadama puta prošpartane ulice doživi kao da ih doživljava po prvi put i to ju je jako zabavljalo. Samo što je ovog puta njeno uzbuđenje bilo intenzivnije nego ikad, a sve zahvaljujući tome što je danas bio taj dan, dan predviđen za zemunski buvljak.
Pokucala je na vrata stana u jednoj staroj zgradi koja je zbog svojih debelih zidova garantovala dobru hladovinu što je nateralo Vilu da se naježi, a ona sama je mislila da je to od prethodno pomenutog uzbuđenja.
Niko nije otvorio vrata. Pokucala je nešto nervoznije i jače i povikala:
>>
11.6.2012.
Mildred je strpljivo pratila Arčijevo surfovanje netom i nastavila da sve to beleži u crvenu sveščicu.
Sveščica se polako popunjavala i Mildred je sa blagom zabrinutošću konstatovala da će ispuniti gotovo polovinu sveščice ukoliko Arči bude proveo na netu još pola sata.
>>
8.3.2012.
Vilu je umelo da dovede do ludila to što je morala da čeka u redu (i figurativno i bukvalno) da bi provela određeno vreme sa Arčijem, a najviše joj je smetalo to što je njeno društvo išlo u korist njemu, a ne obrnuto. On kao da nije obraćao pažnju na to. Činilo se da u svakom momentu u njegovom životu postoji neko bitniji od Vile i kao da uopšte nije bio svestan važnosti njenog prisustva. I večito se ponašao kao da ga boli ćošak. Eto, sad je proveo dan s Mildred na Kališu, a dobro je znao da bi čitavo svoje biće najpre trebalo da skoncentriše na odlazak na zemunski buvljak.
I bila je umorna od ove njihove prekookeanske jurnjave i od toga da ga slučajno sreće. Razlog zbog kojeg nije smela da stvari preuzme u svoje ruke bio je taj što u vilinskom svetu slučajnost predstavlja nešto sakralno i što se upravo na slučajnosti i zasniva čitava vilinska služba. Vilama je dozvoljeno da ponekad upotrebe moći da bi naterale vodu na svoju vodenicu (kao onda kada ga je pozvala telefonom), ali to je samo da bi se započeo taj ciklus slučajnosti koji je karakterističan za situacije u koje su vile umešale svoje prstiće.
Kada bi uspela da se seti svih tih slučajnosti koje je doživela i koje su drugi zbog nje doživeli čini se da bi na kraju bilo neminovno pronaći nekakav logičan sled istih ili bi se međusobno te slučajnosti negirale i uklapale jedna u drugu kao delovi slagalice i onda bi sve postalo objašnjivo, razumljivo i stoga neizmerno dosadno. Zato je jedan od najbitnijih faktora pri doživljavanju slučajnosti blagovremeno zaboravljanje istih. A najvredniji njihov učinak (onih tek doživljenih ili onih nezaboravljenih) je taj što čine da se osećamo posebno.
>>
8.3.2012.
Vilu je umelo da dovede do ludila to što je morala da čeka u redu (i figurativno i bukvalno) da bi provela određeno vreme sa Arčijem, a najviše joj je smetalo to što je njeno društvo išlo u korist njemu, a ne obrnuto. On kao da nije obraćao pažnju na to. Činilo se da u svakom momentu u njegovom životu postoji neko bitniji od Vile i kao da uopšte nije bio svestan važnosti njenog prisustva. I večito se ponašao kao da ga boli ćošak. Eto, sad je proveo dan s Mildred na Kališu, a dobro je znao da bi čitavo svoje biće najpre trebalo da skoncentriše na odlazak na zemunski buvljak.
I bila je umorna od ove njihove prekookeanske jurnjave i od toga da ga slučajno sreće. Razlog zbog kojeg nije smela da stvari preuzme u svoje ruke bio je taj što u vilinskom svetu slučajnost predstavlja nešto sakralno i što se upravo na slučajnosti i zasniva čitava vilinska služba. Vilama je dozvoljeno da ponekad upotrebe moći da bi naterale vodu na svoju vodenicu (kao onda kada ga je pozvala telefonom), ali to je samo da bi se započeo taj ciklus slučajnosti koji je karakterističan za situacije u koje su vile umešale svoje prstiće.
Kada bi uspela da se seti svih tih slučajnosti koje je doživela i koje su drugi zbog nje doživeli čini se da bi na kraju bilo neminovno pronaći nekakav logičan sled istih ili bi se međusobno te slučajnosti negirale i uklapale jedna u drugu kao delovi slagalice i onda bi sve postalo objašnjivo, razumljivo i stoga neizmerno dosadno. Zato je jedan od najbitnijih faktora pri doživljavanju slučajnosti blagovremeno zaboravljanje istih. A najvredniji njihov učinak (onih tek doživljenih ili onih nezaboravljenih) je taj što čine da se osećamo posebno.
>>
17.5.2011.
Dilan: “Koliko još imamo do tamo?”
Šenon: „Veoma smo blizu, nemoj da si nestrpljiv.“
Dilan: „Kakvo je to mesto, čemu tolika tajanstvenost?“
>>
