4.11.2010.
Veliki prozor na autobusu koji se lagano kretao ka jugu Venecuele bio je poprilično zamagljen. Klima uređaj nije funkcionisao baš najbolje i Arči je jedva čekao da autobus konačno stigne na granični prelaz između Venecuele i Brazila.
Napolju je bilo oko 46 stepeni a u autobusu sigurno i preko 50.
Avgust je prespavao skoro ceo put i Arči je uživao u posmatranju predela kroz koje su jezdili.
„River to the ocean goes fortune for the undertow...there is nothing left to trow...ginger...lemon...indigo.« pevušio je Arči i zamišljao kako ulazi u mali kanu i vesla klizeći po mirnom Amazonu.
Mali kanu plovio je Amazonom a Arči je ubacio vesla u čamac i opustio se posmatrajući fenomenalno rastinje na obalama.
Kada je otvorio oči video je na steni iznad obale priliku starca koji je imao čitav niz šarenih ogrlica oko vrata, minđušu u nosu, gomilu narukvica na rukama i oko nožnih članaka. Imao je nekako veliku glavu i gustu sedu kosu koja je rasla od temena ka vratu.
Poprilično jeziva prilika. A, onda se ta prilika obratila Arčiju na iskvarenom engleskom jeziku:
''Ooo, Šiva send you, ooh...you comming from the sky...I pray to Šiva, and Šiva listened...you came here...you came from the sky...''
Arči se malo pridigao i odgovorio: ''No, we didn't came from the sky...the plane crushed...''
Kada je to izgovorio Arči je osetio da nešto nije u redu. Odgovorio je ovom čoveku na engleskom jeziku sa američkim akcentom i na sebi je imao nekakve maslinaste pantalone i ishabanu maslinastu kožnu jaknu. Najneobičnije bilo je to što je shvatio da na glavi ima nekakav pohabani šešir koji uopšte nije poneo na ovaj put. Još više ga je začudila činjenica da je shvatio da se nalazi u Indiji.
Tada je starac veoma glasno i nekako preteći rekao: »They came to our village and they took Sivalinga, the secret stone which protect our village...now you will go to Pankot palace and bring back the secret stone to our village.
Arči je odgovorio: ''The Pankot is not on the way to Delhi.''
Starac je još snažnije i još strašnije nastavio: ''You will go to Pankot palace...he-he-he-he...You will go to Pankot palace, he-he-he...You will go to Pankot palace..he-he-he-he..''
Dok je to izgovarao starac je prilazio Arčiju sve bliže i bliže i kažiprstom upirao u lice.
Arči je pokušao da ustukne, ali je starčev kažiprst bio sada na svega nekoliko centimetara od Arčijevog nosa.
Arči je tada snažno uzviknuo: ''Aaaaaaaaaa!!!!!!!''
U tom trenutku Arči je ugledao potpuno zabezeknutog Avgusta koji je izgledao kao čovek koji je nasilno probuđen iz najtvrđeg sna. To je bilo upravo zbog toga što Avgust i jeste bio probuđen iz najtvrđeg sna.
Avgust je izgledao kao čovek potpuno narušene frizure, vidno iznerviran ali ipak suzdržan.
''Esi ti bre ok, šta si zaurlao, zašto ne spavaš!?''
''Pa, zaspao sam...mislim, i ja sam se probudio...'ladno sam sanjao da sam Indijana Džouns i to Indijana Džouns iz drugog dela.''
''Sanjao si da si Indijana Džouns, a?'' rekao je Avgust a zatim nastavio: ''Baš Indijana Džouns, a? Eeee...cccc...cccc...lepo sam ti ja juče rekao da razmisliš da li je magični glas mislio na reku koja ide ka okeanu ili je to ipak reka koja ide ka moru, lepo sam ti ja rekao da porazmisliš o tome da se vratiš u Beograd a ti mi tu mudruješ sa nekakvim Amazonom i đumbirom, sa nekakvim ušćem reke u okean, imaš u Beogradu ušče Save u Dunav, jel nisi pomislio da se malo vratiš kući, da malo tamo prošetaš ulicama, trgovima i obalama, da nađeš svoju vilu?''
''Da, nađem vilu, hej, kako sad ti znaš da ja...?''
''Ja sve znam kao i Tores'' rekao je Avgust i dodao: ''Ja sam autentični beogradski stric i prema tome, znam sve kao što i Tores zna sve jer je Tores autentični stric iz Karakasa.''
''Autentični stric iz Karakasa!?'' uzviknuo je Arči. ''Pa jel to znači da i Tores ima dva imena, jel tako Avguste, hajde, reci mi jel taj fazon, a?''
''Naravno'' odgovorio je Avgust. ''Njegovo pravo ime je Dijego, ali ga svi zovu Tores jer baš kao i u Beogradu i u Karakasu svi autentični stričevi imaju dva imena od kojih je jedno pravo i ne koristi se a drugo je novo ime i to ime se isključivo koristi.''
''Avgust, Mihajlo, Tores, Dijego, autentični stričevi, dva imena, mis'im...vi bre stvarno niste normalni, vi ste potpuno odlepili, stričevi koji znaju sve...ej bre, da niste možda teče, izvini Avguste, da nije Tores možda zapravo moja strina, šta je ovo Avguste, jel ovo Dinastija, jel Blejk Karington tvoj otac Avguste...pa jel Džef iz Dinastije moj brat, da li će na kraju da se ispostavi da sam ja otkinuo na Felon, ali na onu prvu Felon koju je glumila Pamela Sju Martin, izvini Avguste, da ti nisi možda moja sestra, mis'im, hoće na kraju da se utvrdi da je Tores ono, 'ladno Terminator – cybernetic organism, living tissue over the metal endoskelet, pa mis'm, znaš šta Avguste, ovo već izlazi iz sveta života, mis'm, sad se osećam kao da sam lik iz nekog filma, ne, ne, lik iz stripa, iz knjige možda, pa daj čoveče, šta vam je, ja samo hoću da pronađem reku koja ide ka okeanu i da naberem limun, đumbir i koriander, gde je tu problem, mis'm, fali još samo da mi kažeš da moram da pronađem mapu zakopanug blaga i da X označava mesto. Hajde Avguste, reci mi, jel ja tražim zakopano blago!?''
Avgust ga je posmatrao mirno kao kad neko sa ogromnim iskustvom posmatra nekog ko kroz neku novu fazu prolazi prvi put pa izgleda ozbiljno samo samome sebi.
''Ne tražiš ti zakopano blago Arči, ti si našao blago, i doneo si nekakve odluke ako se dobro sećaš, odluke da ti cice neće biti prioritet u životu, da ćeš da pronađeš svoju vilu i da ćeš brkatu kasirku iz svoje prodavnice oslovljavati sa »lepotice«, i šta si od toga ispunio, hajde kaži šta? Moram samo da ti kažem kao neko ko ima veliko iskustvo da je vila tvoje najveće blago i nemoj tu da mi pričaš o đumbiru i o korianderu i o reci i o okeanu, nego gledaj da se vratiš kući u Beograd.''
Arči je negde na pola Avgustovog izlaganja okrenuo glavu ka prozoru autobusa i gledao u daljinu. Predeli kroz koje su prolazili bili su nešto najlepše što je video do tada.
I mislio je o tome, a onda se nasmejao jer je pomislio na to da kada bi tako nešto saopštio Avgustu, verovatno bi usledilo:
''Ee, moj Arči, sad će tebi tvoj čika stric Avgust da kaže da je vila nešto najlepše što si do sada video i nemoj da mi pričaš o lepoti predela i da mi mrsiš sa đumbirom i limunom, zapamti Arči da je tvoja vila nešto najlepše, moraš u Beograd, znaš, moraš odmah kući.''
Arči je zamišljao kako sakuplja koriander i đumbir i kako ih ubacuje u veliku torbu sa nekakvim ručkama.
U tom trenutku nekakav talas sete pojavio se na njegovom licu. Shvatio je da bi u ovom trenutku najradije popio šoljicu zelenog čaja, ali pravog, sa mnogo listića zelenog čaja, a ne nekakvu gorku vodu koja je obojena ubačenom kesicom zelenog čaja koja je pri tome dopunjena listićima čaja ali istovremeno i listićima nekakve travice nakošene na poljančetu.
Taj setni talas koji se pojavio na Arčijevom licu bio je odraz njegovog razmišljanja o divnoj devojci koja na poslu sedi iza njega i na ekranu kompjutera sređuje fotografije i druge slike sa interneta i pravi od toga nekakav dizajn.
Arči se setio Lidije. Ona je možda najveličanstvenija devojka u univerzumu i uopšte nije cica u onoj meri u kojoj je riba. I baš zbog toga Arči ni u jednom trenutku nije pomislio da pozove Lidiju u šetnju ili na kafu, jer on gotivi cice. Bilo mu je drago samo to da je ona tu i da bude uvek nasmejana.
Arči je od prvog dana imao veoma izraženo poštovanje prema Lidiji.
Lidija je kao nekakva kraljica iz antičke poezije. Izgleda kao žena zbog koje počinju ratovi, ali ne zato što je ona loša ili zla, već zbog toga što je njena aura takva da svako želi da bude deo nje. Njena savršena kosa, posebno kad je skupljena u fenomenalnu kiku u Arčiju budi osećaj za život i osećaj da je nekako savršeno sve u redu, da je pozitivna energija svuda unaokolo. Lidija je uvek nasmejana ali ne nekako usiljeno ili izveštačeno, već onako kako je to najbolje moguće. Ona je nekako pravo dete 70-ih, dete možda najopuštenijeg perioda u istoriji, dete koje je prohodalo, raslo i igralo se u parkovima onda kada je švedski bend ABBA bio najaktivniji i kada su te pesme bile pravi saundtrack jednog vremena, veselog vremena. Arči je često pomišljao da je Lidija možda baš zbog toga uvek vedra i nasmejana.
Arči obožava da bar nekoliko puta u toku dana pogleda ka Lidiji i taj susret njihovih pogleda kao da predstavlja snažan bedem pozitivne energije koji bukvalno niko ne može da poremeti.
Arči je bio potpuno oduševljen kada je shvatio da ga jedino Lidija razume kada joj kaže da treba da obrati pažnju na to u kojoj meri je fantastičan trenutak u kome Ana Ivanović posle pobede u nekom meču pošalje poljubac u pravcu publike. Lidija je to razumela jer je i ona uhvatila taj trenutak i bila njime oduševljena. Jednom su se čak zezali tako što je Arči poslao Lidiji mejl sa slikom Ane Ivanović koja šalje poljubac, a ona je njemu uzvratila mejlom slične sadržine. Razlika je bila samo u tome što je na slici koju je poslao Arči Ana bila u plavom kombinezonu, a na slici koju je Lidija poslala njemu, Ana je bila u roze kombinezonu. Najsimpatičnije je bilo to što su te mejlove razmenili na poslu, pa su se posle okrenuli jedno prema drugom i dugo se smejali.
Počeli su čak i da se pozdravljaju na taj način što onaj ko prvi izlazi iz kancelarija mahne onom drugom poput Ane i pošalje poljubac kao što ga publici šalje Ana.
Ipak, Arči ni u jednom trnutku nije pomislio na to da startuje Lidiju. To je zbog cica.
U ovom trenutku setio se Lidije jer mu je ona ukazala na značaj Bancha čaja. To je pravi zeleni čaj sa velikim procentom kalcijuma. Arči ima osobinu da kada čuje da je nešto zdravo odmah to počne da primenjuje u svakodnevnoj ishrani. Tako je i sa Bancha čajem. Tako je bilo i sa brokolijem, i sa cveklom, i sa šargarepom i sa tunjevinim, i sa karfiolom, i sa ćuftama od soje i sa belim kukuruznim brasnom za kačamak, i sa šafranom, metvicom, celerom i peršunom.
Odlučio je da nabere veliku količinu tog čaja i da ga donese Lidiji kako bi na poslu mogli da ga kuvaju, popiju, da se smeju i osećaju se zdravo.
U tom trenutku Arči je poluglasno rekao: ''Beograd...hm..'' a onda je odjednom osetio da ga preplavljuje talas nejasnih zvukova koji se mešaju i nekako čudno miksuju – zvuci nekakvih pištaljki i talas nekakvih slika koje mu se smenjuju u glavi – ljudi koji hodaju po nekakvoj zimi sa kišobranima i šarenim kapama, sa nekakvim plakatima, balonima, nekakva velika pozitivna energija...nasmejani likovi, neke cice koje igraju uz nekakve bubnjeve, zatim jedan jasan glas koji se izdvaja iz gomile i koji kaže: ''Dragi prijatelji, ovaj naš majmun uhvatio naše glasove i ne pušta, a mi mu odavde kažemo – Maj-mu-ne, hajde vrati naše glasove, maj-mu-ne, zašto ne vratiš naše glasove!!!'', a zatim opet isti glas koji nastavlja: ''Dragi prijatelji, sa ovog mesta ponesite dve poruke – Za promene i Zajedno!!'', pa onda isti glas koji kaže: ''Dođite ovde i sutra jer je šetnja zdrava,nemojte ostajati kod svojih kuća za Novu godinu...dođite ovde, ovde ćemo da okitimo jednu veliku jelku, ovde ćemo jednu veliku da pobodemo, ovde ćemo drvo slobode da zasadimo!!!'''
Arči se setio tih šetnji od pre deset godina a zatim su slike nastavljale da se ređaju jedna za drugom, neke su bile kao nekakav nemi film, a druge su bile kao film u boji sa tonom, odjednom se setio kako je stajao iza gola na severnoj tribini velokog crveno-belog stadiona u trenutku kada mu se činilo da će lopta preleteti prečku i razočarano okrenuo glavu, a kada je ponovo pogledao video da je lopta prekrivena mrežom i da je 2:2.
Arči se zatim blago nasmešio jer je pomislio na to kako bi izgledalo da je njegova vila šetala Beogradom 80-ih godina. Pomislio je na to kako bi ona reagovala kada bi videla one crvene kioske u kojima su se prodavale viršle u onim čuvenim zemičkama koje su bile tvrde kao kamen. Zamislio je vilu u prodavnici onih čokoladica na merenje i pokušao da pogodi koje čokoladice bi ona naručila i koliko grama.
Zatim se nasmejao malo glasnije kada je pomislio na to da bi se ona možda kojim slučajem na ulici jedva mimoišla ili skoro sudarila sa nekim likovima iz tog vremena. Pomislio je kako bi u slučaju da se mimoiđe sa Vladom Divljanom ovaj verovatno rekao: ''Je-di-na, ma-le-na, vo-lim te, sa-kam te, je-di-na, ma-le-na...“
Zatim se nasmejao još glasnije kada je pomislio da bi se ona danas možda sudarila na ulici sa Oliverom, a onda se još glasnije nasmejao kada je shvatio da bi prilikom tog susreta postojala velika verovatnoća da Oliver bude obučen u onaj narandžasti kombinezon iz 90-ih godina.
Arčijev sad već preglasan smeh probudio je strica Avgusta koji je okrenuo glavu ka Arčiju i izgovorio samo: ’’Cccc...cccc...ništa ti mene ne slušaš, evo, vidi, mi samo što nismo prešli granicu, a ti se smeješ, umesto da si u Beogradu i da lepo...’’
„Da, i da lepo tražiš svoju vilu i tra-la-la i da ideš na Dunav a ne na Amazon, jel tako?“ prekinuo ga je Arči.
„Znaš šta, kako hoćeš, ja sam ti rekao...mislim, pokušao sam da ti objasnim, a sad...“ rekao je Avgust.
„Dooobro Avguste, pa daaaj čoveče, mis’im, nego...he-he, reci ti meni, šta misliš kako bi se vili ovde dopalo, evo, ja bih je držao za ruku i pevao joj:
Vodio sam Vila kuci u Zimbabve
Rekla mi je – Ni-je, le-po ovde
Nema brza hra-na, nema koka-kola
Ja joj kazem – Vi-la vidi pri-ru-da!
Pri- ii- ru-da-a, mno-go do-bro!
Zimbabue, Zimbabue..
Še-ta-mo pr pri-ru-da
Da ti pa-met sta-ne
Ovo me podseća na izviđačke da-ne
Mo-ja Vila uziva jede po-mo-ra-nje
Še-ta-mo po pri-ru-da
Pored žbunje ga-nje.
Pri-i-ru-daa...mno-go do-bro
Hej, hajde i ti Avguste – Mnoo-goo do-bro...prir-ru-daa...mno-go do-bro..“
Avgust ga je samo gledao, odmahivao glavom i ponavljao: „Cccc...ccccc...ccccc...“