18.8.2010.
U velikom supermarketu Arči je gurajući ona velika kolica sa točkićima vešto zaobilazio kupce koji su nekako usporeno prolazili između rafova sa proizvodima držeći u ruci korpe prepune raznih testenina, kesica sa suncokretom i kikirikijem, pakovanjima sa sirom koji je u mnogo čemu podsećao na pakovanja Feta sira koja su se mogla kupiti u Maxi-ju ili u bilo kojoj prodavnici u Beogradu.
Arči je nekoliko puta obratio pažnju na ta pakovanja ali je ipak odlučio da ovoga puta izbegne sir i odlučio da kupi veliko pakovanje kukuruza koje je bilo identično kao i pakovanje „Šećerca“ iz prodavnice „IDEA“ u kojoj je kod kuće veoma često kupovao. Shvatio je da bi bilo fer da kupi malo više namirnica budući da se odlučio za kolica a ne za običnu malu korpu sa crvrenom drškom.
Oduševio se kada je na jednoj od polica video malo metalni pakovanje „EVA“ sardine. Setio se one reklame u kojoj čamac prilazi obali a oduševljeni meštani uzvikuju: „Vratija se Šime!!“
Odmah je ubacio nekoliko pakovanja „EVE“ u svoja kolica i već je zamišljao kako se male ukusne ribice pojavljuju ispod poluzavrnutog limenog poklopca.
„Mmm...“ pomislio je Arči, a onda je dodao i nekoliko kesica sa čipsom, nekoliko kesica nekakve venecuelanske prolećne supe, jedno pakovanje čaja od brusnice, pakovanje nekakvih grickalica koje su se veoma razlikovala u odnosu na pakovanja grickalica koja je kupovao u Beogradu.
Navikao je da se u pakovanju sa grickalicama nalaze nekakve ribice, perecice, kružiči, trouglići, a u ovom pakovanju bilo je samo perecica, a ostali oblici bili su potpuno drugačiji. To su bile nekakve kockice, grickalice trapezastog oblika, grickalice u obliku dijamanata, grickalice u obliku suncokreta, grickalice u obliku reketa za tenis, grickalice u obliku kišobrana i grickalice sa likom Huga Čaveza.
Pomislio je da ovaj poslednji oblik grickalica sa likom predsednika Venecuele verovatno predstavlja neku vrstu blagog i neprimetnog protesta protiv aktuelne vlasti i da je grickanje perecica sa likom predsednika jedan aktivan vid otpora.
Shvatio je da svako ko kupi ove perecice i gricka predsednika Čaveza pruža veliki doprinos borbi naroda Venecuela protiv jednoumlja.
Arči se veoma glasno nasmejao kada je shvatio da će grickati Huga Čaveza i da će to biti njegov mini doprinos borbi za slobodu.
Crnomanjasti venecuelanski prodavac koji je stajao na svega par koraka od Arčija obratio mu se na čistom srpskom jeziku: „El nešto nije u redu ili...?“
Arči je zabezeknuto gledao u prodavca i rekao: „Ne, ne, sve je u redu...setio sam se nečega pa sam se nasmejao.“
Prodavac je nastavio: „Ja nisam neki kad govorim srpski...hteo da kažem, nemam puno reči..ne znam mnogo od izraza, ali malo znam...tu je bio jedan iz vaše zemlje pre dva meseci pa mi naučio neke reči...ne mnog reči, ali malo, pa ja sad znam malo, he-he-he...“
Arči je i dalje gledao zabezeknuto, ali je ipak uspeo da se skoncentrise i da pita prodavca:
„A, jel taj bio krupan i crn, sa gustim obrvama?“
„Ne“ odgovorio je prodavac i nastavio: „Takav kao vi...isti nekako...slični vama...ipak ne baš isti...he-he-he...“
Arči se osmehnuo i pomislio: „Eeee, pazi kad je ’ladno Đorđe učio ovog lika srpski...cccc...ccc..kako je svet mali...“
Prodavac je hteo da pokaže koliko je ljubazan i zatim je nastavio: „Vidim da stavili čaj u kolica...meni lepo kad neko kupi čaj...to je zdravo...evo ima ovdi i kamilica, evo ja ću da vam dodam..evo, idem odma uzme kamilica i ubaci vam u korpi...he-he-he...evo...ide nama kamilica...stavi vama ka-mi-li-ca...ka-mi-li-ca...“
Velikom brzinom prodavac je skinuo dva pakovanja čaja od kamilice i pevjući krenuo ka Arčijevim kolicima:
„He-he-he...ka-mi-lica...kaaa-miiii—llliiii—ccccaaa....cccc....ka-mi-li-ca...la-la-la-la...divna, meka ka-ki-lica..ha-ha-ha...nežna naša ka-mi-li-ca!!“
Arči je stajao potpuno bled i gledao u malog prodavca koji je veselo skakućući prilazio njemu oduševljeno, noseći pakovanja čaja od kamilice.
Arči je prebledeo kao tamnoputi engleski reprezentativac Pol Ins kada je promašio penal. Tada su se svi na stadionu zapitali da li je Ins zapravo belac ili je ipak tamnoputi Englez.
„NE!“ uzviknuo je Arči, a zatim ponovio još jednom „NE!“ i otrčao sa sve kolicima do kasirke.
Snažno gurajući kolica Arči je išao ka onom pultu za naplatu a kesice sa perecicama ispadale su iz kolica zbog ogromne brzine i neravnomernog guranja.
Venecuelanski prodavac je gledao u pravcu Arčija držeći u vazduhu pakovanja kamilice i polutužno rekao: „Oni ne vole kamilicu...ne vole...a ja hteo da obradujem...čudni neki ljudi...ne vole kamilicu...eee...kakvi ljudi...eee...“
Arči je trčao do zgrade u kjojoj je boravio, naglo otvorio ulazna vrata i trkom uz stepenice stigao do svog stana.
Kada je otvorio ulazna vrata, iz sobe u kojoj je boravio Đorđe čuo je samo:
„And that is the most important topic on earth: peace. What kind of peace do I mean and what kind of peace do we seek? Not a Pax Americana enforced on the world by American weapons of war. Not the peace of the grave or the security of the slave. I am talking about genuine peace, the kind of peace that makes life on earth worth living, and the kind that enables men and nations grow, and to hope, and build a better life for their children – not merely peace for Americans but peace for all men and woman, not merey peace in our time but peace in all time...for in the final analysis, our most basic common link is that we all inhabit this small planet. We all breathe the same air. We all cherish our children’s futures. And we are all mortals...the United States, as the world knows, will never start war. We do not want war. This generation of Americans has alreadz had enough – more than enough – of war and hate and oppression.“
„Oo, neee, ne opet.. pa počinje tekma za tri minuta!“ rekao je poluglasno Arči i prišao sobi u kojoj je sedeo Đorđe i gledao čuveni dokumentarac na History channel-u. Arči je blago otškrinuo vrata i na ekranu po ko zna koji put video lik najpopularnijeg američkog predsednika u dosadačnjoj istoriji.
„Džek je stvarno imao perfekntu frizuru“, pomislio je Arči dok su se na ekranu mogli videti veliki Džon i čuvena Žaklina kako izlaze iz presedničkog aviona onog petka u Dalasu.
„Nema ništa od tekme...ovaj ne namerava da prebaci na fucu...cccc...“ pomislio je Arči a onda ugledao fenomenalne, pomalo istrošene ali idealne zelene japanke pored fotelje na kojoj je sedeo Đorđe.
Arči obožava japanke. Ima utisak da je svaki korak u japankama nekako poseban, lak i ispunjen onim posebnim šarmom opuštenosti, ležernosti osećaja pripadnosti evropskom kontinetnu.
Problem je bio u tome što Arči nije imao svoje japanke. Imao je klompe, a japanke su bile kao nekakav dugo željeni san.
„Čoveče, ovaj gleda dokumentarce još uvek a samo što nije počela himna...jaaaooo, moram da čujem – Walk on...walk on...with the hope in your heart...and you’ll never walk alone...!“
Arči je odlučio da iskoristi Đorđevo skoncentrisano proučavanje prelomnih istorijskih trenutaka kako bi uspeo da ispuni svoj san – koračanje u japankama.
Hitro je uleteo u sobu, vešto se otklizao do fotelje u kojoj je poput kamena sedeo Đorđe, neprimetno uzeo zelene japanke, istrčao iz sobe, otvorio ulazna vrata, strčao niz stepenice i tek kada je izašao iz zgrade obuo japanke.
„Ooo...mmm...japanke...kakav osećaj...e, ovo je dobar osećaj koji se vidi, a ne onaj Wellness keks...ooo...mmm...uuu...japanke...sjajno...mmm..“ glasno je rekao Arči a zatim potrčao do obližnjeg kafića koji je imao onaj veliki ekran i uspeo da uhvati onaj veličanstveni trenutak u kome fudbaleri njegovog omiljeno Liverpool-a izlaze na teren dok ih sa tribina prati – „You’ll never walk alone.“
Čelzi je počeo veoma tvrdo i Arčiju se to nije dopalo. Tada je shvatio da je sve vreme imao osećaj kao da je nekako sam, nekako otkriven, nezaštićen. Nije to odmah mogao sebi da objasni, a onda se setio vile i njenih prelepih plavih očiju koje su imale onaj magičan sjaj kakav samo vile imaju. Setio se u trenutku i onih vilinskih sustreta od ranije u kojima je nekako promicao pored vile dok je ona pokušavala da mu se obrati a zatim ga relativno prekorno gledala sa skupljenim i pomalo iskošenim očima poput smajlija na kompjuteru koji izražava ljutnju.
Tada je shvatio da mu taj osećaj vilinske zaštite nedostaje i da odmah mora da pronađe svoju vilu.
„Samo...odakle da krenem...gde je sad vila...mis’im, pazi, ’ladno smo se čuli telefonom, a sad ne mogu da je pronađem, mogu samo slučajno da naletim na nju...Karakas je veliki a i ne poznajem ga...ništa, možda slučajno...“
U tom trenutku sa ekrana je dopiralo: „Tores...Tores...gooooooooooaaaaalllll!!!!“
Arči je poskočio sa stolice i zaurlao kao one godine kad je u velikom finalu protiv Milana u Istambulu Liverpool smanjio na 2:3. Arči se setio da mu je tada zazvonio mobilni i da je pročitao sledeću poruku:
„Ne vrišti toliko.“ Tu poruku još uvek čuva jer ga podseća na dan kada je veliki Liverpool osvojio svoju petu titulu i popeo se na krov Evrope.
Setio se još jedne poruke koju je dobio te večeri i koju čuva i danas. Poruka je: „Gerrard lavlje srce.“
U tom trenutku Arčiju je prišao čovek koji ga je gledao kao da ga zna sto godina, a Arči je gledao u njega zbunjeno jasno pokazujući da ga vidi priv put.
„Ja sam Tores Miguel Pineda, veliki prijatelj „Lepog ritma srca“ i veliki Mikrobov prijatelj. Ako vam je ovde dosadno uvek možete otići iz Karakasa. Porebno je samo da pronađete „Klupu odlaska“.
„Ona se pojavljuje posle velike kiše i uvek je čista i suva.“ Tores je zatim nestao a Arči je ostao ukočen i gledao u pravcu mogućeg Toresovog nestanka.
Posle utakmice Arči se vratio kući. Svetlo u Đorđevoj sobi bilo je isključeno. Arčiju je bilo jasno da je posle 5 odgledanih dokumentaraca Đorđe zaspao.
Arči je ušao u svoju sobu, prišao prozoru dunuo u prozorsko okno koje se u trenutku zamaglilo i preko tako zamagljenog dela prešao prstom ispisujući – „Vila“
Pomislio je kako je reagovao onda kada mu se vila prvi put obratila i pomislio kako bi bilo fenomenalno kada bi mogao nekako da se iskupi.
Blago se nasmejao kada je pomislio na to da bi bilo super kada bi mogao da je nekako ušuška i poželi joj da sanja neke super snove.
Razmišljajući o tome kako ušuškava svoju vilu Arči je utonuo u san.