30.12.2010.
Prošlo je već pet sati od kada su Arči, Avgust i Mildred doputovali u Beograd.
Mildred se radovala kad kod bi prepoznala neku zgradu i oduševljavale su je promene koje je zapažala.
Mnogo se smejala kada je shvatila da je nekadašnji bioskop „Jadran „ sada coffie shop i da se na početku Knez Mihajlove ulice nalazi NIKE prodavnica.
Setila se da se u Knez Mihajlovoj ulici nalazila argentinska ambasada i odmah se setila koliko je samo želela da skine argentinsku zastavu sa jarbola i da je ponese kući kao suvenir iz Beograda.
„Jao vidi koliko se ovde promenilo, sećam se da je ovde bila ona velika knjižara, a vidi sada – parfimerija, jaao, kako je to čudno“ rekla je Mildred i blago se nasmešila dok su stajali ispred palate „Albanija“ na mestu na kome se nekada nalazila knjižara „Jugoslovenska knjiga“.
„Da, tu je bila knjižara...nekada su samo tu i u još jednoj mogle da se kupe knjige na engleskom i na francuskom jeziku, a sada imaš ove IPS-ove prodavnice kao ovaj MAMUT, vidiš“ rekao je Arči i pokazao u pravcu knjižare MAMUT.
„Mamut“ rekla je Mildred i simpatično se nasmejala.
„Hihihi...Mamut...“ ponovila je.
"Hoćeš da svratimo do MAMUT-a?" upitao je Arči.
"Može posle, može posle, hajde prvo malo da šetamo, meni je sad ovde sve tako zanimljivo, kao da nije isti grad, mislim, jeste isti ali je nekako sve novo, sve neke prodavnice, vidi na svakom koraku neki NIKE shop, a na svakom drugom ćošku Lilly prodavnice, hihihi...koliko imate Lilli-ja..." rekla je Mildred.
Avgust je imao imao veliki beli kofer sa točkičima i izgledalo je da mu ni malo nije naporno to što ga vuče za sobom, ali je već neko vreme osećao blagu nelagodu zbog toga što kroz sam centar grada vuče svoje stvari na nekakvim točkićima.
Arči i Mildred su svoje rančeve nosili na leđima i izgledali su kao nekakvi veseli avanturisti koji snimaju TV dokumentarac za TRAVEL channel.
"Pa ovde je vrućina kao u Manausu, imam utisak da je čak i toplije, samo nije toliko vlažno." konstatovala je Mildred.
"Da, ovde je retko kad vlažan vazduh, uglavnom je jako toplo a leti ponekad ume da bude kao u rerni." rekao je Arči a zatim dodao: "Hoćeš možda neki sladoled?"
"Ee, da znaš da može, super, baš si se dobro setio, može.!"
"A, meni sladoled, a?!" ubacio se Avgust i dodao: "Cccc...cccc..."
"Mmm...Avguste, pa to se podrazumeva, naravno, svi smo iscrpljeni, naravno da sam mislio i na tebe, samo..."
"Da, da...samo si malo zaboravio da sam stigao sa vama, a? Eeee...ccc....cccc....eee..."
"Ma daaaaj Avguste, pa nemoj sad da si na kraj srca, evo odmah ću da te oraspoložim, evo slušaj - Kada gradom kreneeeuum tamou gde se jeedeeu ri-ba i zapalim svouuuj mi-ri-sni svijutak...stanem, zaustavim i hoću da ti objasnim, a već si tuuuu....aaaaaaaa!!!"
"Neeeeee!!!! Ne, opet kao crnac, nemoj molim te, jaaaooo, šta sam ja zgrešio da mi zdrav, prav, normalan mladić peva kao crnac, pa mislim stvaarno?!"
Avgustovo negodovanje prekinula je Mildred koja je nekako stidljivo rekla: "E, a je l' znate da sam ja u nekim novinarskim krugovima poznata kao neko ko kao baš nešto ne gotivi crnce, mislim, nije da ih ne gotivim, uopšte nije tako, samo sam možda malo nekako rezervisana...jednom kad sam bila u Belgiji sa koleginicama iz redakcije, prokomentarisala sam da je jedan mladić koji je stajao na autobuskoj stanici nekako onako...ne znam, malo možda tamniji, i od tada one na mene gledaju kao na nekog ko nije baš kao...a nije tako, nije uopšte tako, evo meni uopšte ne smeta što Arči peva kao crnac, meni je to nekako simpatično, ali znam da je Avgustu to nekako onako, eto, samo sam to htela da vam kažem, eto..."
"E, ja sa izvinjavam Avguste, ali ti nekako inspirišeš da ti čovek peva kao crnac, nekako, čim čujem da počinješ sa negodovanjem, u meni se nekako sto crnaca probudi, i odmah moram da ti kažem recimo - "I sa-mou da sve bu-de u reee-du i sva-ki dan si-gu-ran, i svi da su tou jer ne mogu sam i sva-ki dan si-gu-ran."
"Jaaaooo, pa ja ću stvano zaplakati."
"Nemoj Avguste, nemoj baš da plačeš, znam ja šta tebi treba, evo slušaj - Dal-ma-ti-nka Dal-ma-ti-nka tri ljubavi svoje ima, prva mi je Gospe moja, duga mi je ljubav tvoja, a treća je bila boja..Dalmatinka Dalmatinka..."
"Cccc...ccccc" Avgust je samo odmahivao glavom i u sebi konstatovao: "'ladno Severina, cccc...cccc, dobro sam i prošao, mogao i je Brenu..."
"E, Avguste, a ti se verovatno sećaš i čuvene - "Du-ge no-ge za igranje, vito telo za gle-danje, belo grlo za pe-va-nje, samo oči za pla-ka-nje.."
"Neeee!!!! Paaa, čoveče, imaj malo milosti, ja sam mislio da si to deklamovanje stihova ostavio u Južnoj Americi a ti vidim nastavljaš to i ovde, pa daaaaj, šta ti to znači sad?!"
"Ništa Avguste, samo malo respoloženja, pa šta ti je sad, stvarno te ne razumem, želeo si da se vratimo u Beograd i vidi sad, opet ti smeta pesma, pa nemoj da si uvek nešto namrgođen, opusti se malo, leto je, hajdemo na sladoled...mis'im, pa ne slušam ja sve te pesme, ali nije valjda problem da se malo našalimo, a? a? Šta kažeš Avguste, pa daaaj, ovo je Beograd, mis'im, ovde ima svih stilova, ovde se slušaju sve muzike, a? Avguste, ovo još nisam pevao nikome, ali ti si prava inspiracija..."
"Oo, ne, ne, mogu samo da zamislim šta sad..." usplahireno je rekao Avgust a Arči se samo nadovezao na Avgustovo glasno razmišljanje:
"Ja još spavam, po naa-vi-i-ci-i u tvo-joj maaa-ji-ci u tvo-joj maa-jii-ci, u tvo-joj maa-jjiii-ciii, ja još spavam po na-viii-ciii..."
"Neee, pa kakvo je sad to zavijanje, uuužas, kakvo je to kreštanje, molim te, evo pristajem i na crnca, pevaj kao crnac molim te, pevaj kao sto crnaca, ne, ne, hor crnaca, pevaj mi himnu Nigerije, evo može malo i himna Kameruna, samo nemoj to cijukanje, kakav je to stil, to zapomaganje, kako neko može da peva to tako, kako si rekao - maaa-jiii-ciiii...naa-vii-ciii...maajiii-ii-ciii...iiii...eeee...aaaaa!"
"Dobro, dobro Avguste, izvini, znam da si ti veoma obrazovan i da si načitan i da ne podnosiš bilo kakve stihove, zato Avguste:
"Gnjev mi, boginjo, pevaj Ahileja, Peleju sina,
zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada,
duše pak mnogih junaka jakih posla Aidu,
a njih učini same da budu pljačka za psine
i još gozba za ptice - i tako se Divova volja
vršila - otkad se ono u svađi razišli bili
Atrejev sin, junacima vođa, i divni Ahilej.
Ko li od bogova razdor u borbu među njima stvori?
Divov i Letin sin. A šta kažeš Avguste, jel ovo bolje, ili
A kad su jedan drugom već blizu pristupili oni,
veliki njemu Hektor sjajnošlemi prozbori prvi:
"Pred tobom, Pelejev sine, povlačit' se neću k'o do sad
kada sem bežao triput pod kulama ilijskog grada
ne smejuć' dočekat' tebe. Al' sada me podstače srce
da ti stanem nasuprot, il' pobedu stekao il' smrt.
Bogove zovnimo amo, jer oni će najbolji biti
rečima našim svedoci i zaštita pogodbe naše."
"E, ovo je lepo Arči, ovo je za mene, a, jer sam ja sam kao neki dosadan profesor koji kao ne zna da se opusti, doobro, dobro, evo onda nešto i za tebe, slušaj:
Ti ćeš naći studenu vodicu,
Pod jelikom zeleno jezero,
Kod jezera nagorkinju vilu,
Nagorkinju vilu bardaricu,
Koja vodu i jezero čuva,
Oko vode četiri kapije,
Sve kapije od kamena suha,
Troja vrata vazda zatvorena,
A četvrta vazda otvorena...ili ovo, slušaj ovako:
Grad gradila bela vila
Ni na nebu ni na zemlji
Već na granu od oblaka
Na grad gradi troja vrata:
Jedna vrata sva od zlata,
Druga vrata od bisera,
Treća vrata od škerleta..."
Arči je stajao kao ukopan i gledao u Avgusta koji se smeškao onako šmekerski baš kao onoga dana u Manausu a zatim se blago nasmešio i rekao:
"E, ali Avguste, složićemo se da su ovi poslednji stihovi preteča onoga što sam ti pevao, a - ono - Jadna mi je Gospe moja, druga mi je ljubav tvoja a treća je bila boja, a ?"
Avgust je samo pogledao u Arčija potpuno zabezeknuto i sa pola snage uspeo da kaže:
"Pa ti si stvarno neumoran, s tobom nema kraja, evo pevaj sad šta hoćeš, evo može i ono, ono, kako ide - u maaa-jiii-ciiii...u maaaa-jiiii-ciiii...iiiiii...eeeee...aaaaa...cccc...cccc...ccc.."
"Jaao, kako ste simpatični vas dvojica, bolju ekipu za putovanje nisam mogla da imam." prekinula ih je konačno Mildred. Pa vi nemate pojma, pa ovo je u Holandiji nezamislivo, to da neko tako recituje na ulici, posebno to, to...kako je Avgust rekao, to da neko zavija, da cijuče, to da krešti na sred ulice, pa to je potpuno nemoguće, zato je meni sve ovo tako interesantno i tako simpatično."
Arči se nasmejao onako kao kad se neko lagano topi pod naletom pozitivnog komentara i onda predložio da se spuste francuskom ulicom pored Narodnog pozorišta i potraže neku simpatičnu poslastičarnicu. Setio se da se na početku Skadarlije u blizini one česme nalazi jedna poslastičarnica.
Na uglu Braće Jugovića i Francuske ulice Mildred je zastala pored kioska sa novinama, izvukla jedan primerak "Blica", okrenula zadnju stranu i glasno prokomentarisala:
"Hej, vidi, moji konjasti Holanđani su izgubili od Rusa, primili su tri gola, auuu...stvarno brate ne volim holandski fudbal, iako moj mlađi brat igra za mladu reprezentaciju i verovatno će na sledećem svetskom prvenstvu u Južnoj Africi igrati za Holandiju, a malo je falilo da igra i na ovom evropskom prvenstvu, mada bi to ipak bilo previše...mislim, ima samo 17 godina, kad ću ja da postanem slavna?" zatim se nasmešila.
Arči ju je pogledao a zatim rekao: "Hej, pa ti na neki način već jesi slavna, mislim, radiš kao novinar, putuješ, pišeš knjigu. Možda će tvoj roman postati poznat. Zašto da ne. Imam utisak da to može da bude veoma interesantno, mislim, ne znam o čemu pišeš ali s obzirom na to da si inspiraciju tražila u Južnoj Americi i to baš u Manausu, mogu samo da zamislim o čemu se tu sve radi i kakvi se tu likovi sve pojavljuju. Zapravo, ja sam baš i hteo da te pitam o čemu pišeš još dok smo bili tamo, ali nikako da..."
Pre nego što je uspeo da završi rečenicu, Arčijevo izlaganje prekinula je prodavačica novina koja je maksimalno provukla glavu kroz staklo na kiosku i veoma glasno rekla:
"Ej vi, ej bre, alo ej! Ne možete da uzmete novine i da mi tu pričate, ej! Ili kupite novine ili ih vratite na mesto, 'ajde bre, stali ste tu k'o neke tetke i krenuli u priču, kakva Južna Afrika, Južna Amerika, kakvi bre neki tamo Manausi, daću ja vama konjaste Holanđane, ej, 'ajde bre pišite knjige kući, nemoj da mi pravite ovde red, ej!"
Arči je izvadio 20 dinara, dao ih prodavačici, spakovao "Blic" a zatim su svo troje nastavili da se spuštaju ka Skadarliji.
Nekoliko minuta kasnije stigli su do ulaza u poslastičarnicu iznad kojeg je pisalo:
"Милица посластичарница"
Arči se tek sada setio naziva poslastičarnice i setio se da mu je taj naziv oduvek bio beskrajno simpatičan ali da zapravo nikada tu nije ništa probao, već je samo nebrojeno puta prolazio i uvek bi se osvrnuo za nazivom koji je bio tako običan i jednostavan a ipak tako lep.
Mildred je zastala i pogledala u naziv iznad ulaza a zatim upitala: "Ovo je ćirilica, jel tako? Kao neka slova iz bajke, je l' tako?"
"Na neki način jeste, mislim ranije su bajke u svim našim knjigama bile pisane ćirilicom." odgovorio je Arči a zatim su ušli unutra.
"Šta je ovo, kako se ovo čita?" pitala je Mildred.
"Aa, to su srneća leđa." rekao je Arči.
"Ee, to, to, super, hihihi, srneća leđa, hoću to da probam, super, super!"
"Ja ću šampitu" rekao je Avgust.
"Znao sam." rekao je Arči i nastavio - "Svi likovi koji vole Ilijadu vole i šampite, to je neverovatno, neverovatno, čim si malo stariji i znaš Ilijadu, naručićeš šampite."
Avgust je samo odmahnuo glavom i prokomentarisao u svom stilu: "Ccccc...cccc...."
"Ja ću jednu krempitu i jednu princes krofnu." rekao je Arči.
Mildred, Avgust i Arči su uživali u poslasticama. Čitavih petnaest minuta niko od njih nije rekao ništa. Čule su se samo viljuške kako prelaze preko izguljene površine belih plastičnih tanjira.
"Lepo je ovde...tako nekako mirno...kao kod kuće, da li se to samo meni tako čini ili je i vama nakako slično?" upitala je Mildred.
"Meni je jako prijatno, kolači su odlični. Arči, sećaš se šta je rekao čarobnjak Merlin Kralju Arturu kada je ovaj uzeo kolač koji mu je dala Guinever?"
"Izvini Avguste, nisam siguran da li mogu da ponovim baš sve od reči do reči."
"Rekao je - Looking at the cake is like looking at the future - until tasted it what do you really know, and then of course is too late, a onda je Artur uzeo jedan zalogaj, a Merlin ga je samo kratko pogledao i kolutajući očima i rekao - Ooh, too late."
"Hm, interesantno, baš nekako merlinski, stvarno je veliki car bio taj Merlin." zaključio je Arči uzimajući poslednji zalogaj krempite.
Nakon sat vremena izašli su iz polsastičarnice, Arči se okrenuo, pogledao u naziv i pomislio:
"Hm, Milica poslastičarnica...ima tu nešto...hm, ne znam kako to da objasnim...kad god sam prolazio ovuda, nekako...hm...interesantno."
"Idemo malo gore do Kališa, može?" upitao je Arči.
Avgust je samo klimnuo glavom, Mildred se nasmešila i takođe klimnula glavom, a onda su polako krenuli ka Kalemegdanu.
Kada su došli do samog kraja Knez Mihajlove ulice, Mildred je zastala isped knjižare u čijem izlogu su se nalazile razne čudne maske i kostimi kao oni za Halloween, okrenula se ka Arčiju i Avgustu i veselo rekla:
"Hej, je l' vam ne smeta da ovde kupim nešto. Ovo je jedna od retkih prodavnica koja je postojala i pre deset godina kada sam prvi put bila ovde i tada sam želela nešto da kupim ali nisam stigla pa bih želela da sad uzmem nešto za uspomenu."
Arči i Avgust su samo klimnuli glavom i ušli u knjižaru zajedno sa Mildred.
"Dobar dan, kupila bih nešto lepo, neku masku ili neki kostim, možda....da, da, jaao, je l' imate slučajno krila koja mogu da se okače na leđa, jaaaoo, ako imate neka velika, to bi bilo super, baš super!" radosno je Mildred upitala prodavačicu.
"Znate šta, imali smo to, ali smo danas prodali baš ta najveća jednoj devojci, kako je to čudno, eto baš danas, došla pre možda dva sata, kupila baš ta najveća...mnogo mi je simpatično, krila niko nije tražio mesecima, i baš danas dve devojke, neverovatno...a devojka nekako baš tako kao vi, pa ja pomislila, da nije neka manifestacija u Beogradu, znate svaki dan se nešto dešava, pa pomislila da nije neki maskenbal..neki dan vila, nešto tako?"
"Dan vila...vila, još ako nam i ova prodavačica kaže da je ona autentična beogradska strina sa Starog grada, ne iz Skadarlije i da ima dva imena..." pomislio je Arči.
Avgust se ponovo šmekerski smeškao i gladao u Arčija.
Arči je to primetio i osmehujući se rekao: "E, Avguste, da nije možda vila kupila krila, a?"
Mildred se nasmejala i okrenuvši se ka njima rekla: "Zaboravila sam da vam kažem da sam pročitala u novinama da vaša odbojkaška reprezentacija putuje sutra u Karakas, hihihi..."