15.11.2010.
Prošlo je već tri dana nakon što je Vila zamolila Avgusta da dovede Arčija u Beograd. Bilo joj je pomalo dosadno, osećala se prilično prazno i sebe je počela da smatra najbesposlenijim vilinskim bićem od kako postoje Vilenjaci. A postoje odavno. Besposličarka. A onda se setila kako na jednom brodu na dunavskom keju stoji tabla sa natpisom zabranjen ulaz bezposlenima. I prasnula je u smeh. A onda, da bi se na neki način zaposlila, počela je sa spremanjem ručka. Zapravo, preskočila je i predjelo i glavno jelo i odmah napravila dezert. Vafle. Kao one koje možete da kupite na antverpenskim ulicama. I prelila ih je sirupom od čokolade. U trenutku se zapitala voli li Vlada Divljan vafle i tužno uzdahnula prisetivši se onih divnih dana u Beogradu osamdesetih godina i kako je uzaludno molila Vrhovnog vilinskog poglavara da joj na čuvanje poveri upravo Vladu i kako je uzvikivala da neće Šapera i da hoće Vladu i udarala nogom o pod i stezala pesnice, ali da to ništa nije pomagalo jer je Vrhovni bio neumoljiv.
„Brate, kako Vrhovni ponekad ume da me izvede iz takta“, uzdahnula je. I onda se zapitala kako bi Vuk odreagovao da ga je neka devojka upitala: „E, brate, a kako se zove onaj što ti je narezao onu pesmu? Je l’ Filip Višnjić?“. To joj je zazvučalo tako banalno i urnebesno u isto vreme da nije mogla da se suzdrži od naleta smeha koji se brzinom svetlosti oslobodio iz njenog stomaka, njenog ličnog skladišta smeha, pa je počela da mlatara rukama i nogama, probudivši pritom komšinicu koja je živela u stanu ispod njenog i oborivši tanjir pun vafli sa sirupom od čokolade.
Kasnije tog popodneva otišla je da se nađe s Danielom (koji je uporno pokušavao da bude loš, ali mu to jednostavno nije polazilo za rukom) da bi od njega uzela nacrt Glavnog elektrotehničkog projekta automatike transportnog sistema. Prolazeći uličicom koja se nalazila u blizini Studentskog grada ugledali su tri odbačene cipele od kojih su dve činile par. „Vidiš, možeš da naiđeš na jednu ili tri cipele bez vlasnika, ali nikad na dve“, pomislila je Vila. A onda su zajedno zaključili da roditelji vole da bacaju omiljene cipele svoje dece. I da to nije fer. Vila je pretpostavila da bi ovo s cipelama moglo da zanima Arčija, kao i da je baš čudno što još uvek nije stigao u Beograd. Uplašila se da nije slučajno došlo do nekih problema na granici, ali se ubrzo smirila pošto se setila da Avgust putuje s njim. I naravno Djordje. Samo što je ovoga puta Djordje bio u Arčijevom džepu. Poenta je u tome da Djordje uvek sve sredi. Ali ne može da pazi na Arčija. To je njen posao. Posao, zaposliti, uposliti, nezaposlen, besposlen. Uh.
Vraćajući se kući, spazila je nešto zbog čega te noći nije mogla da zaspi. Na jednom soliteru pisalo je: Ko je Nebojša?