Granje

Dobro veče, ovo pre mene je bio Đorđe, moje ime je Grožđe.

Premda, kad bolje razmislim, ni ovo pre mene nije bio baš Đorđe. To je, ako ćemo pravo, bio naš novi saradnik Lišće, a posle mene obratiće vam se Granje. Reći ću vam najpre nekoliko reči o Granju, a kasnije ću vam objasniti šta je Đorđa navelo da postane Lišće.

Granje radi u pekari. Zarada mu je... pa onako, ne baš najblistavija, a ima i veliki problem u komunikaciji s mušterijama. Naime, ne zna da razlikuje đevrek i burek.

Po njemu, đevrek se pravi od razlistalog testa koje se mesi s mašću, peče se u okruglim tepsijama prečnika oko 50 cm i najčešće poslužuje na parče od 250 grama. Pošto je mastan i težak, po pravilu se jede s jogurtom. Deli se na tri osnovne vrste: đevrek sa sirom, đevrek sa mesom i prazan đevrek.

S druge strane, dobar burek se, po mišljenju našeg novog saradnika, pravi od hlebnog testa koje se razvlači i vezuje krajevima tako da formira mali debeli obruč, koji se pre pečenja soli i posipa susamom. Naš Granje je takođe oduševljen sve popularnijim pecivom pod nazivom kuvani burek. On je nešto tvrđi i ima hrskavu koru. Može se kupiti u boljim pekarama, na primer u pekari “Burek” na Crvenom Krstu, ili, kako kaže Granje, na Drvenom Prstu.

Granje, dakle, ima boljku koja se sastoji u brkanju pojedinih pojmova sa sličnim nazivima, kao što su crveno i drveno, krst i prst i tako dalje. Zato je Granje u školi često dobijao slabe ocene, govoreći da je Isus Hrist bio razapet na prstu a da čovek ima deset krstiju. Takođe, nekoliko puta je išao na Trošarinu da kupi crvenu građu i drvenu farbu, i stalno se vraćao kući praznih šaka.

Tako je uostalom i dobio svoje sadašnje ime. Naime, njegovo kršteno, ili, kako bi on sam rekao, pršteno ime je Pranje. Tako su ga njegovi roditelji Cava i Baklava nazvali jer su želeli da postane doktor, za šta je, kao što znate, neophodno biti čist i pedantan. Međutim, kao mali, Pranje je otišao na radnu akciju berbe dunja u okolini Valjeva. Svakog dana, tačno u 18:30, komandir smene Lepi Kića bi viknuo: “Omladinci, gotovo branje, svi na pranje!” Omladinci bi pobacali korpe, skočili na našeg nesrećnog junaka i krenuli da ga ćebuju. Onda bi komandir viknuo: “Dosta ćebovanja, idi svi po trebovanja!” Naš junak je očajavao. “Pa zašto da trpim sranje samo zato što sam Pranje?”, mislio se on. “Biću Granje.” Promenio je ime i to je, bar privremeno, rešilo njegove probleme. Ne baš sve, jer su ga zlobnici prozvali Grinje, ali bolje i to nego da ga ćebuju.

Nego, na početku sam obećao da ću objasniti kako je Đorđe postao Lišće. E pa o tome će vam sledeći put pričati sam Lišće, ili kako ga ti isti zlobnici zovu, Leće. A možda i neće.