Đubre

Dobro veče, ja sam Ovaj. Onaj se izvinjava, doći će drugi put.

Već godinu dana peče me savest zbog jednog vandalskog postupka. Rešio sam konačno da svoj bol podelim sa vama.

Bio je, sećam se, oktobar, baš kao i sada. Išao sam ulicom gledajući gde da bacim papirnu kesu od peciva ili konzervu od piva, ne sećam se tačno. Prvo što mi je došlo pod ruku bila je kanta za đubre pored jednog sanduka za sladoled.

"Dečko, tu se ne baca đubre!", obrecnu se na mene prodavačica.
"Nego gde, gospođo?"
"U kantu, kako gde!"
"Pa ovo je, gospođo, kanta, ako se ne varam."
"Da, ali za moje đubre."
"Aha. Vaše đubre ima privilegiju u odnosu na moje."
"Jeste. Ova kanta je predviđena za papire od sladoleda. Je l' vidiš šta piše na njoj?"
"Dobro, dobro, gospođo, evo dajte mi jedan sladoled... ovaj od vanile na štapiću. Kao vaša mušterija, imam pravo da bacam stvari u vašu kantu, je li tako?"
"Nije! Onda bi mogao neko da kupi sladoled, pa da mi istovari šljunak ovde, a? Na šta bi to ličilo?"
"Ja vam nisam istovario nikakav šljunak, ja sam samo..."
"Ma, ti si samo ovo, ti si samo ono! Svi ste vi meni mnogo fini, a ovamo se mangupirate! Nisu tebe lemali kod kuće kad je trebalo!"
I meni pukne film.

"Idi, baba, u kurac!"

Na ovakav argument već nije znala šta da odgovori. Ja sam ljutito produžio dalje, a ona je nastavila da gunđa nešto za sebe. Kako sam se vratio kući, počela je da me grize savest.

U periodu koji je usledio, imao sam mnoge košmare vezane za ovaj događaj.

U jednom od njih, moj profesor je objašnjavao: "Vi'te, stari Heleni imali su dve reči za ljubav: eros, to je bila čulna ljubav, a filija - to je bila, porodična ili prijateljska ljubav. E pa, 'nate, istovetno su tako su oni poznavali i dve vrste đubreta: domaće đubre (domestos) i strano, neprijateljsko đubre (ksenos). Dok je prema domestosu gajeno poštovanje na granici kulta, uostalom ono je bilo i deo žrtvenih obreda, ksenos je smatran izvorom svih pošasti i boleština. Baciti ksenos u posudu predviđenu za domestos bilo je smatrano za uvredu nanesenu boginji Demetri, i one koji bi to učinili pratila bi višegodišnja suša."

U drugom košmaru, video sam sebe kako prodajem sladoled za onim istim sandukom. Nepregledni redovi kamiona prolazili su pored mene i zasipali moju kantu šutom, a ja sam se očajnički trudio da je ispraznim. Prolaznici su me gledali sa čuđenjem i gađenjem.

U trećem, pak, košmaru, ja sam se lično pretvorio u skvrčeni, poluistopljeni, sluzavi sladoled. Deca su me lizala svojim palacavim jezicima i bacala u kontejnere, među one kese i kore od lubenica.

Nisam više mogao da izdržim. Tražio sam onu babu da je molim za oproštaj, da joj objasnim da je moj atak na njeno đubre bio plod neuračunljivosti i dejstva "gudre". Išao sam u upravu njene firme, u policiju, crtao sam foto-robote, ali niko nije mogao da je identifikuje.

Gospođo, ako slušaš ovu emisiju, čuj moju pokajničku pesmu, i nek bude mir među nama.

Gospođo, oprosti
što sam bacio svoje đubre
u tvoje đubre.

Nisam znao
da se đubre baca drugde.

Gospođo, oprosti
što sam svojim đubretom
upropastio tvoje đubre.

Gospođo, oprosti
nek bude mir među nama
i među našim đubretom.

To je, znate, ipak
samo đubre.

To je, znate, ipak
naše đubre.