17.7.2008.

Pre nekoliko minuta, napisao sam da volim kukuruz. Tada nisam napisao da volim i kokice. To je zbog toga što je tekst o kukuruzu namenjen rubrici koja sa zove Činč misli, tako da je tekst o kukuruzu morao da bude kratak. Zbog toga u tom tekstu nije bilo mesta za kokice.

Ovde ima, i zbog toga je ovo tekst o kokicama. Kokice su veliki zakon i velika keva. Kokice su strava. To da su kokice svuda nekako iste je fenomen. Kokice na moru i kokice u gradu, kokice na planini i u seoskim varošicama, kokice na jezeru i na reci, kokice u Đenovićima i kokice u Knez Mihajlovoj, kokice u Petrovcu na moru i kokice u Petrovcu na Mlavi. Kokice u cirkusu i kokice u bioskopu, dakle kokice koje jedeš ispred velikog platna sa koga se emituje dr. Indijana Jones ili najnoviji Betmen i kokice koje jedeš ispred onog čuvenog kruga kojim šetaju klovnovi, slonovi i posebno lavovi.

Mislim da je simbol opuštenosti ne kada kao sediš sa drugarima i kao svi pijete pivo i kao svi ste opušteni, i kao svi ste cool, ne kada si kao nešto zavaljen u nekoj ležaljci na moru ili na Adi, ne kada kao igraš karte, bacaš frizbi ili brojiš lažne novčanice koje si zaradio jer ti je neko stao na hotel dok igraš “Monopol”.

Mislim da je simbol opuštenosti kada u cirkusu jedeš kokice dok ispred tebe ograđeni onom žičicom šetaju lavovi. E, to je opuštenost. To je kuliranje. I sve to je zbog kokica.

A, sve to je zbog toga što kokice jesu zapravo od kukuruza. Malog kukuruza. Kokavca. Kukuruza koji se na odrđenoj temperaturi otvara i pretvara u masu belih zezalica koje stvaraju opuštenost. Opštu opuštenost.