Nišlija

(Daglas IV)

Dobro veče, nastavljamo priču o Daglasu tamo gde smo stali poslednjiput.

Daglas je osetio glad. Vec je dugo vozio. Ulice su bile pod ledom, ali je Daglas uspeo da zaustavi svoj automobil nedaleko od čuvenog „Nišlije“. Malo je čekao, a onda naručio niški ćevap. Dodao je pavlaku, kupus, alevu i urnebes. Želeo je da ovoga puta izbegne senf i kečap ako je to bilo moguće. A, bilo je moguće.Ćevap je imao isti ukus kao i svih ranijih godina. Daglas je voleo taj ukus. Bio je na pola ćevapa kada je osetio senf na svojoj jakni koji je očigledno došao s leđa. Hitro se okrenuo odmah zažalivši zbog toga što nije bio nindza, jer bi u tom slučaju uspeo da se ranije okrene i odbije senf u naletu. Ovako, uspeo je da vidi onog deda mraza čije su noge onomad virile iz one jelke. Bio je nasmejan taj deda mraz i pri tome jako zadovoljan jer je njegov senf bio pracizan.

Daglas je međutim odmah dohvatio činiju sa urnebesom i gađao deda mraza. Urnebes je pao preko kape i brade i deda mraz je u sekundi jako poružneo. Njegova bela brada nije bila nepromočiva, i urnebes je prodirao sve dublje u tkaninu. Daglas je osetio dedinu zbunjenost i to odmah iskoristio za novi napad. Gađao je deda mraza onom nepojedenom polovinom niškog ćevapa i hitro ušao u automobil.

Sada je već po odeći deda mraza bilo i pavlake i kupusa, ali i aleve. Aleva se nije jasno videla, ali su zato pavlaka i kupus potpuno uništili tkaninu.

„Sad ću ti ja pokazati“ - zaurlao je deda mraz na čistom švedskom jeziku. Daglas je upalio motor i krenuo u pravcu osnovne škole: „Vuk Karadzić“. Deda mraz je oborio čoveka sa vespe u vožnji, a zatim velikom brzinom na toj istoj vespi vozio ka Daglasu.

Na raskrsnici Takovske ulice i ulice Dzordza Vašingtona ponovo je zaurlao, ovoga puta na nemačkom jeziku - „Sad ću mu ja pokazati“! Putnicima koji su to posmatrali iz tramvaja nije bio jasan ovaj prizor. Nova godina je prošla, čemu sad takva odeća. Daglas je prošao pored rudarsko geološkog fakulteta, a onda direkno, velikom brzinom proleteo kroz kapiju botaničke bašte. Prodavac karata u maloj drvenoj kućici koja se nalazi na ulazu u baštu je uzviknuo „NE“! na čistom francuskom jeziku, a kada je video da onaj deda mraz na vespi proleće kroz kapiju iskočio je iz kućice i pobegao u nepoznatom pravcu. Dečica iz osnovne škole „Vlada Aksentijević“ iskoristila su ovu iznenadnu odsutnost prodavca karata i utrčala u baštu kako bi konačno pogledala japanski vrt.

Daglas je velikom brzinom jurio sredinom bašte sve dok nije došao do zida na njenom kraju. Daglas je uspeo da bez pomoći bilo kakvog uzvišenja prirodnog ili veštačkog preskoči ogradu botaničke bašte. Let njegovog automobila pratili su poluzbunjeni Gaja, Maja, Gojko i Tihi. Daglas je uspeo da za vreme leta prepozna njihova lica.Nekoliko dana ranije preslušao je nekoliko pesama beogradskog sastava „Krš“, a sada ih je gledao iz svog automobila u letu, a i oni su gledali njega.

Zbunjenost ove grupice mladih ljudi sa instrumentima postala je još veća kada su nekoliko sekundi kasnije videli vespu na kojoj je sedeo onaj deda mraz kako preleće onu istu ogradu koju je maločas Daglas preskočio.

Daglas je zatim prošao kolima tik uz restoran „Bled“, ali deda mrazu to nije uspelo. Zakačio je, a zatim i slomio deo ograde restorana, a šef kuhinje besan zbog toga gađao je deda mraza još nedopečenim smuđem. Pogodio ga je u glavu, te mu je spala ona kapa.

Deda mraz, vidno iznerviran zaustavio je vespu i onako bez kape krenuo u pravcu restorana. Njegova odeća je sada pored mrlja od kečapa, senfa i urnebesa imala i fleke od smuđa koji je bio vidno zamašćen i zasoljen te su te fleke bile neobrisive. Deda mraz je nekako mogao da oprosti fleke od kečapa i senfa, ali ne i od smuđa. Pošao je ka restoranu u nameri da se obračuna sa šefom sale,međutim patrola policije iz obližnjeg SUP a je to primetila i u sledećoj sekundi deda mraz je stajao povijeno sa rukama na kolima opkoljen grupom policajaca. Odmah je bilo jasno. Deda mraz je bio uhapšen. To je prisutne prolaznike podsetilo na scenu iz onog filma u kojoj dolazi do hapšenja Lanselota.

Daglas je mirno vozio ka centru grada. Rekao je sebi „Ahh,već je jutro. Baš bi mi prijala jedna jaka kafa“.