Patina

(Daglas VI)

Dobro veče, večeras slušate novi nastavak mog romana o Daglasu.

Kao što se sećate iz prethodnog dela, u izlozima fotografske radnje Vojn u Vasinoj ulici osvanule su slike Daglasove jurnjave sa trolejbusom 28 s čijeg ga je krova gađao onaj mladić. Dakle, Daglas je shvatio da stvari izmiču kontroli i iz Vasine naglo skrenuo u pasaž kod Prirodno-matematičkog fakulteta, usput ipak stigavši da se zamisli zašto je spomenik Dositeju Obradoviću na istočnoj strani parka malo zelen a malo nije, odnosno zašto je poprimio patinu samo mestimično, za razliku od kupola na Crkvi Svetog Marka i zgradi Savezne Skupštine na kojima je patina ravnomerno raspoređena.

Kao mali, mislio je da je zelena boja na ovim kupolama dobijena jednostavnim farbanjem, čak štaviše znalački je pretpostavljao da su konkretno za kupolu Skupštine verovatno korišćene JUB boje, jer mu je nijansa dosta ličila na onu koju je njegov stric koristio za predsoblje. Iz zablude ga je kasnije izbavio nastavnik hemije Koki, veoma strog čovek koji je, uz rečenicu: "Učinićemo korak dalje", držeći nogu podignutu na butan-bocu tako da se videla kratka siva čarapa kao i jedan deo dlačica na delu noge koji nije pokriven čarapom, objašnjavao đacima tajne baza, kiselina, estara i etara.

Znači, kako je jednom obrazložio nastavnik Koki, patina na ovim zgradama nije ništa drugo nego bazični bakar sulfat - CuSO4 . 3Cu(OH)2, i on nastaje usled velike količine sumpora u gradskom vazduhu, za razliku od bazičnog bakar karbonata - CuCO3 . Cu(OH)2, koji nastaje na čistom seoskom vazduhu kakav je na primer u njegovom rodnom Molu, gde je, sećao se takođe nastavnik Koki, njegova baba Marina pravila domaći sapun od svinjske masti i natrijum-hidroksida (NaOH), poznatijeg kao živa soda.

Međutim, misli o nastavniku Kokiju nisu sprečile Daglasa da na vreme primeti kako mu se trolejbus 28 približava. Iz činjenice da su u ulici u kojoj trola iz koje bi trolejbus crpeo električnu energiju više ne ide, Daglas je jasno zaključio da mladić koji ga juri poseduje natprirodne osobine te da je najverovatnije u pitanju Betmen. Ponovo je naglo skrenuo, ovaj put u Ulicu Braće Jugovića, gde se već osećao miris hemikalija iz kabineta PMF-a, i začudio se kako studentkinjama ovog fakulteta nije odvratno da uz takav miris sulfata i nitrata jedu Čoko moko, Cmok, Leni, Kapri i tada nakratko ponovo uvedenog Hladišu.

Trolejbus je i dalje sumanuto jurio za njim. Daglas je po ko zna koji put zažalio što nije blagovremeno postao nindža jer bi u tom slučaju mogao da se s lakoćom izvuče iz automobila održavajući pravac tako što bi držao volan između palca i kažiprsta desne noge. Obećavajući sebi da će, samo ako se srećno izvuče iz ove neprijatne situacije, po povratku kući svakako preduzeti sve neophodne mere i vežbe da bi konačno postao nindža, Daglas je uočio dve grupice mladića koji su se približavali iz pravca Dorćola. Po kariranim košuljama i bradicama od tri dana jednih pretpostavio je da dolaze iz Radionice za opravku grada poznatije kao Rerna, dok je za drugu grupu, u fensi odelcima, jasno zaključio da su bili u obližnjem Rio Bravu, što ga je odmah podsetilo na doživljaj kada je kao mali prodavao stripove na obližnjem Platou, gde mu je prišao jedan jako opasan mladić i zatražio mu deset prvobitnih Alan Fordova u zamenu za tri, kako je sam rekao, jako dobro očuvana "Brava".