Kasetofon

Karakas, Venecuela, 07.01.2007. Božić

Dragi prijatelji,

Ovo je naravno nastavak priče koju sam prošli put prekinuo samo zbog toga što se pismo odužilo, pa nisam želeo da vas zamaram.
Zato sada nastavljam, zato danas pišem šta se to dešavalo danas, tačnije na Božić.

Probudio sam se u 8:30, doručkovao, a zatim otišao do Toresa.

Kada sam stigao Tores je još doručkovao. Deda-mraz Rodrigez je rekao da dođemo do njega na Božić. Problem je bio u tome što mi još uvek nismo znali gde je njegova kuća.
Tores je skuvao pravu tursku kafu koju sam mu doneo iz Beograda. Uživali smo u novom danu, a onda se začulo zvono. Tores je prišao vratima, a zatim ih lagano otvorio.

Ispred vrata stajao je crnomanjasti čovek od nekih četrdesetak godina u odeći koju nose Evzoni- stražari ispred zgrade Parlamenta u Atini. Crvena suknja, poznate debele cipele, bela tunika, crveni prsluk.

"Hristos se rodi!" rekao je čovek. "Ja sam Venizelos Teodorakis, veliki prijatelj "Lepog ritma srca", i veliki Mikrobov prijatelj. Mi Grci Božić slavimo 25. decembra, a Uskrs kad i vi. Prihvatili smo grgorijanski kalendar, ali poštujemo i ovaj Božić. Mene je poslao Visente Rodrigez da vam dam ovaj kasetofon. Rekao je da pritisnete PLAY čim ja odem. Sada ja idem, i nadam se da se uskoro vidimo."

Tores i ja smo uzeli kasetofon, a Venizelos je nestao.
Odmah smo uključili kasetofon i pritisnuli PLAY. Nakon desetak sekundi potpune tišine začulo se:
" Dobar dan deco, ha-ha-ha, Hristos se rodi!" Toresu u meni je odmah bilo jasno da slušamo poznati glas Visentea Rodrigeza, bilo je jasno da slušamo Deda-mraza.

Dve sekunde pauze, a onda se ponovo začuo poznati glas:

"Deco, kao što sam obećao, danas dolazite do moje kuće. Ispred vaše zgrade su moji Irvasi. Pogledajte, slobodno."

Otrčali smo do prozora. Dole su stvarno bili Irvasi i saonice.

Nismo stigli da se vratimo do kasetofona, a glas se ponovo začuo:
" Krenite odmah! Nema čekanja. Na saonicama se nalaze marame. To su povezi koje morate da stavite preko očiju. To je zbog vaše sigurnosti. Bolje je da ne znate kuda će vas Irvasi voditi, bolje je deco, da ne znate gde je moja kuća, jer ako budete znali moju tačnu adresu, možete biti u velikoj opasnosti. Zapamtite dobro da kada Irvasi budu prvi put stali, to znači da ste u hrastovoj šumi. Tada morate da skinete marame da bi ste videli. Na vama je da isečete jednu veću granu hrastovog drveta i da je donesete u moju kuću. To će biti Badnjak. Deco, kada Irvasi budu stali po drugi put, to znači da ste ispred moje kuće. Kada, po drugi put budete skinuli marame, videćete mene. Vidimo se deco, i krenite odmah!"

Tores i ja smo istrčali iz njegovog stana. Kada smo sišli, bilo je jasno da su nas Irvasi prepoznali. Izgledalo je kao da su se nasmejali.
Kada smo se popeli na saonice ugledali smo još jedan kasetofon. Pored njega bila je nekakva cedulja na kojoj je pisalo: "Pritisnite PLAY" Ponovo smo pritisnuli PLAY, i ponovo se začuo poznati glas:

"Deco, još nešto. Ako Irvasi budu zastali pet minuta nakon polaska, nemojte misliti da ste već u šumi. To može da znači samo to da je saonoce zaustavio neko ko je želeo da pozdravi Irvase., jer se saonice u Karakasu ne viđaju svaki dan. Nisam siguram ko bi to mogao da bude, ali imam snažan utisak da će to biti neko ko se nekada bavio sportom profesionalno, neko ko je došao ovde da dočeka Novu godinu, neko dobronameran.Zato, bez panike deco."

Irvasi su povukli saonice, i mi smo krenuli. Tačno pet minuta nakon polaska saonice su stale.
Saonice su se naglo zaustavile, Tores je izgubio ravnotežu, i udario glavom u ivicu saonica.
Skinuli smo poveze sa očiju, i tada sam video da Tores ima manju ogrebotinu na čelu, ali je svakako bilo potrebno staviti flaster. Tada smo ugledali čoveka koji nam se približavao. Bio je veseo, izgledao je dobronamerno, a onda nam sa i obratio:

"Buenos dias! Me alegra verle. Feliz Ano Nuevo! Feliz Navidad! Yo soy Socratees B.S. Souza Vieira de Oliviera. Vengo de Brasil. Como se siente? Le puedo ayudar?" *

Nisam mogao da verujem šta se dešava. To je bio Sokrates, jedan od najvećih fudbalera Brazila. Gledao sam ga na dva svetska prvenstva. 1982. godine u Španiji i 1986. godine u Meksiku. Nikad neću da zaboravim utakmicu sa svetskog prvenstva u Meksiku 1986. godine koju sam gledao na moru u Đenovićima. To je bila utakmica sa Francuzima u kojoj je Sokrates posle svog čuvenog šuta iz mesta, tačnije bez zaleta promašio gol. Tačnije golman francuske reprezentacije Žoel Bats je odbranio, i Francuska je otišla u polufinale gde je igrala sa Nemcima. Setio sam se kako sam jako navijao za Brazil, i kako mi je bilo žao što je Sokrates promašio.

A, sada, posle tačno 20 godina, sedim na saonicama koje vuku Irvasi, a Sokrates se predstavlja Toresu i meni, i još nudi pomoć. Nije mi bilo jasno, kako je to uopšte moguće, kako je moguće da smo zaista stali, kako je Deda-mraz to znao. Rekao sam Toresu:

"Tores, ovo je potpuno neverovatno, ovo je čudo Tores, čudo, da li si svestan da je ovo zaista Dr. Sokrates, da li si svestan da je ovo...Dr. SOKRAATEES!!!"
Bio sam zastao za trenutak, a onda sam odmah nastavio:

"Pa, da, Tores, pa, da, pa da, pa da, pa da, pa on je doktor Tores, on je stvarno doktor, on je završio medicinu, Tores, pa Sokrates nije slučajno naišao, on je znao da ćeš se ti povraditi, on je znao Tores, ne, ne, nije on znao, znao je Visente Rodrigez, znao je to Deda-mraz, zato je i ostavio kasetofon na saonicama, snimio je sebe da bi nas upozorio, pa, da pa da to je to, sad ima smisla."

Za to vreme Dr. Sokrates nas je gledao krajnje dobronamerno, kao da smo neka deca u avanturi, a onda je izvadio flaster iz džepa, zalepio ga preko Toresove ogrebotine i rekao:

"Es un gusto para mi habernos encontrado. Pardone mi pronunciacion." *

Tores ga je hitro prekinuo rekavši: "Su pronunciacion es excelente! Habla usted casi sin acento extranjero." *

Dr. Sokrates je zatim nastavio: "No le retendere mas tiempo. Buen viaje! Mucha suerte!" *
Nakon toga Dr. Sokrates je nestao velikom brzinom.

Tores i ja smo bili ponovo šokirani. Vratili smo poveze na oči, a Irvasi su ponovo povukli saonice.

Više od dvadeset minuta saonice su jurile kroz grad, a onda su stale. Irvasi su ponovo stali. Prema Visenteovoj priči, bilo je jasno da smo u hrastovoj šumi. Skinuli smo poveze. Zaista smo bili u sred hrastove šume. Rekao sam Toresu da ostane na saonicama, i da ću je iseći granu.

Sišao sam i bio zapanjen. Pored saonica stajao je kasetofon. Pored njega je stajala cedulja na kojoj je pisalo: "Pritisni PLAY" Pritisnuo sam a onda odmah začuo Visenteov glas:

"Iznenađenje, A? Ha-ha-ha-ha! Kasetofon u hrastovoj šumi. Kreni deset metara levo od saonica. Naći ćeš sekiru. Seci pažljivo, hoću pristojnu granu, ha-ha-ha-ha, hoću lep Badnjak!"

Otišao sam deset metara levo od saonica. Tamo je stvarno bila sekira. Na zemlji pored sečiva nalazio se još jedan kasetofon. Nisam izdržao. Rekao sam glasno: "Pa, jebo te, pa jebo te!"

Nisam tražio cedulju, odmah sam pritisnuo PLAY. Ponovo glas:

"Nisam napisao da pritisneš PLAY, ha-ha-ha, ali sam znao da ćeš to uraditi, ha-ha, neka, neka, nije problem, malo se šalim sa vama, morate da budete strpljivi ako želite da saznate priču o Mikrobu."

Uzeo sam sekiru u snažno zamahnuo kroz vazduh. U trenutku kad je vrh sekire udario o drvo, sa krošnje je pao još jedan kasetofon. Na njemu je bila cedulja na kojoj je pisalo: "Sad pritisni PLAY!"

Uradio sam to. Traka se odmotavala, ali se nije čuo glas. A, onda, ipak glas:

"Hej, hoću lepu granu, ne tu koju sečeš, znao sam da ćeš da izabereš prvu na koju si naišao. Pogledaj tamo iza sebe, vidiš, to je ta grana, ha-ha-ha, znam da ste umorni od mojih šala, i zato neću više, ne brinite, iseci tu granu, penji se na saonice i dođite što pre ovamo!"

To sam i uradio, a Irvasi su ponovo krenuli. Pre toga smo naravno maramama još jednom prekrili oči.

U, dragi prijatelji, znam da je ovo pismo bilo dugo, i zbog toga mi ne zamerite što ću sada da ga prekinem. Sigurno ste se umorili čitajući.

Ja sam već prilično umoran. Idem na spavanje, a sutra vam pišem kako je izgledao Božić u kući Visentea Rodrigeza.

Veliki pozdrav,

Đorđe