Sovjet

Dobro veče, ja sam Ovaj. Onaj se izvinjava, doći će drugi put.

Sinoć se desilo nešto zaista šokantno.

Izađemo u grad ja i moji drugari iz XIV gimnazije: Buki, Ćami, Zuba, Krške, Fikile i Miško.

Sednemo mi tako, bez ikakvih posebnih namera, u pivnicu u Kolarčevoj, i počnemo da se podsećamo svojih dogodovština iz školskih dana. Kako smo, nezahvalni za podarenu mudrost koja nas je dovela do zvanja saradnika u prirodnim naukama, svojim učiteljima podmetali rajsnegle na stolice, mazali krede pastom za zube, lomili im noge, davali oglase za prodaju kuće s njihovim telefonima. Kako smo im potuljeno prepravljali rasporede časova i švalerske kalendare, kako smo, baš za vreme pismenih zadataka, dovodili u školu trubače i majstore s pneumatskim bušilicama, jednom rečju, kako smo im vadili dušu.

Kako smo im, u zamenu
za sve blagosti
po vasceli dan
pravili gadosti.

I tako, pretresemo mi svoje uspomene, i već smo se spremali da platimo i da se razilazimo kad eto ti ga Mladen. Kršketov burazer, pomislićete vi, ali ne, nije taj. Nego Mladen Kumašev, znate, iz praviteljstvujuščego sovjeta.

I veli on nama kako je tamo meždu starešinama otlučeno da se poseku oni Turci što ih povatasmo kod Kragujevca kadaske smo onomad tamo jurišali.

I oni džeferdari što im zaplenismo da ima da se omažu i gar da se sastruže, da ne ućumpe jopet kada budemo jurišali na Smederevo.

I da nam poručuje Vožd gde nam jebe oca, i da veli da nas oči njegove u krčmi ili hanu više ne vide ni u koje doba dana ili noći, jerbo se dukati koje upljačkasmo od onih subaša ne smiju arčiti ni na što drugo, doli na džebanu. Koji me ne bude slušao, ot moje će kubure poginuti!

Tako nam je kazao.

I zbora sebrova da ne bude, a ako se uhvati koji, da mu se izvadi oko i nos da mu se sareže, i da se osmude pokretači. I ako se uhvati koji da je primao mito, da se uništi.

I ako vlastelin kakav opsuje sebra, da plati globu od dvesto groša i da mu se udari do dvadeset batina, a ako sebar opsuje vlastelina, da se ubije i obesi.