Tabla

Dobro veče, ja sam Ovaj. Onaj se izvinjava, doći će drugi put.

Zbog, kako se to kaže, izuzetno visokih temperatura za ovo doba godine, sednem ti ja prošle nedelje na bicikl da se provozam po stazi.

I primetim tamo, kod sportskog centra "25. maj" jednu klupu i na njoj zaljubljeni par. A pored klupe putokaz sa natpisom: NEBOJŠA KULA / MARINA DORĆOL. Strelica je pokazivala baš u pravcu njih dvoje.

Priđem ja njima da vidim o čemu se radi.

"Dobro veče."
"Dobro veče."
"Jeste li vi", pitam ga ja, "dobro poznati Nebojša Kula?"
"Nisam gospodine."
"Lažete, Kula. Jeste li vi", pitam ja nju, "sveopšte slavna Marina Dorćol?"
"Nisam gospodine."
"Lažete, Dorćolova."
"Gospodine, ko ste vi i otkud vam pravo da uznemiravate ljude!?"
"Tišina tamo. Zašto ste stavili tablu sa svojim imenima na sred šetališta?"
"Kakva tabla, šta pričate vi, jeste li pri svesti?"
"Evo - ova tabla, Nebojša. Šta ovde piše?"
"Ma šta je sa vama! To je tabla za Nebojšu kulu na Kalemegdanu. A Marina Dorćol, to su oni čamci tamo, je l' vidite? Lupate gluposti..."
"Nebojša, Nebojša...", vrtim ja glavom.
"Ma kakav Nebojša!", umeša se Marina. "Jeste li vi, gospodine, manijak?"
"Šta će tebi, Marina, ovakva nula kao što je Kula? Šta će ti, za boga miloga, jedan lezilebojša kakav je Nebojša?"
Nebojši pukne film. "E, 'ajde beži kući! Sad je već previše."
"Pusti ga, vidiš da je ludak. Iskuliraj.", zabrinuto ga uhvati za ruku Marina.
"Iskuliraj, Kula...", kaže mu ludak, to jest ja.
Sad se već i Marina razbesnela: "On se zove Žarko, a ja sam Jelica!"

Žarko, Žarko,
sunce moje jarko...
Jelice, Jelice,
ptico selice...