Kobna izložba
Glava 3
(imaš i kompletan PDF)
Mali
je istrčao napred i otvorio vrata koja je Miroljub tog trenutka prvi
put primetio. Osetila se prijatna svežina vazduha posle kiše.
Progurali su se kroz otvor i izašli u mračnu ulicu u starom
delu grada.
„Da ja ne zapitkujem suviše, profesore,
ili da mi ipak razjasnite kako smo mi to izašli na ona vrata, i odjedanput
se našli ovde? Gdegod to bilo, mada ulica poznato izgleda. I gde
su sad vrata nestala?”
„Moraćete da se naviknete na novo stanje
stvari, kolega, to je sve što mogu da vam kažem. Ni sam ne znam
tačno kako sistem funkcioniše, ali vidite, mališa otvara
prolaze i vrata. Pretpostavljam da to radi instinktivno. E sad ne pričajte
mnogo, ovde treba da obavimo jedan posao.”, mahnu on prstom u pravcu
zgrade preko puta. Iskrivljena bandera osvetljavala je natpis:
Klub
Kod švedske kraljice
cilindar i frak obavezni za sve članove
Uprava Kluba u dvorištu iza Kluba
Ne praveći buku, provukli su se iza zgrade
i ušli u dvorište. Ispred vrata niske kućice, gluve i mračne,
profesor je izvadio fenjer i pod njegovim slabim svetlom počeo da
petlja oko brave. Na vratima je stajalo upozorenje: „Provalniče,
batali svaku provalničku radnju, unutra je grozno čudovište
koje čuva naše prostorije, trenirano da ti odgrize glavu”.
Miroljub se iz sve snage nadao da neće uspeti
da uđu. Neko vreme je razmišljao kako izgleda gledati TV ili
duvati u vrelu kokošiju supu ako ti je glava odgrizena, ali mu rešenja
nisu padala na pamet. Pošto se profesorovo batrganje sa bravom nastavljalo,
Krmpota je nervozno prišao, odgurnuo ga u stranu i razvalio vrata
nogom.
„Tu ti knjige, profesore, ništa ne
pomažu.”
„Molio bih Vas za više strpljenja idući
put, trebalo mi je još malo vremena i otvorio bih vrata svojim metodama”,
frknu profesor na Krmpotu. „A sada, da pronađemo kartoteku.”
Unutrašnjost kućice poricala je njen
spoljašnji izgled. Da li zbog toga što je profesorov fenjer
bacao slabo svetlo, tek prostorija je izgledala ogromna. U sredini salona
u kom su se obreli nalazio se veliki otvor. Na tabli iznad njega pisalo
je: „Kartoteka, opšti poslovi, prijem novih članova, bife
sa hladnim osveženjima”. Strelica je pokazivala na dole. Bilo
je još putokaza u svim pravcima: „Duvandžinica”,
„Bordel”, „Bioskopska sala”, „Aleja velikana”,
„Škola računarstva”, „Ćevabdžisko
sokače” „Lapovo”, „Muzej Luvr”, „Hotel
Amfora”...
„Sada ćemo se spustiti dole”,
reče profesor. „U kartoteci se nalazi vozni red, sa putničkim
bedekerom. Za put u Švedsku neće Vam trebati nikakav pasoš.
Putovaćemo brže i sigurnije nego što možete da zamislite.
Važno je samo dobiti uputstvo o mestu i vremenu ukrcavanja. Tu su
zatim i opšte informacije o zemlji i običajima, pa ćemo
obići i neke istorijske znamenitosti, te kušati mesne specijalitete.”
„A je l’ ima Švedska kralja?
I je l’ jestiv?”, trljao je ruke Krmpota.
„Švedska je ostrvo, nemate vi pojma.”,
podučavao ga je Uš. „Malo, malo ostrvašce sa tropskom
klimom, sa palmicama i bez kralja. Bio je jedan ali je jednom izašao
po osigurače, one od 12 volti, i nije se više vratio u kraljevski
stan”.
Profesor ih je streljao ledenim pogledom.
„Da ste se vi meni pojavili na ispitu...”
„Pa gde im je kralj, nastavniče?”,
kenjkao je Uš. “Ja sam to učio u...”
„Nisam ja tebi, gnjido, nastavnik!”
„Opa, profesore,” nasmeja se Miroljub,
„ja sam mislio da su Vama svi na svetu kolege.”
„Kolege su mi, mladiću, oni koji paze
na izražavanje, ostali su ološ. A Vi i’te u svoj zavičaj,
pa tamo vičite opa-cupa! koliko hoćete!”
„Moj zavičaj su Blokovi, profesore.
Ja sam starosedelac Blokova!”
„Je li? Ja sam mislio da ste starosedelac
Dokova!”
„Znate, profesore, ima jako malo stvari
zbog kojih hladnokrvno ubijam, a jedna od njih su Blokovi.”, po
prvi put se smrknu Miroljub.
„Ma hajdete. Nisam nikad svraćao do
tih Vaših Blokova. Čuo sam da okolo ima vukova.”
„Ako ne zauzdate svoje poetske porive ovog
momenta, poželećete da ste među vukovima!”
I prolomio se izvorni vučiji urlik. Ne od
Miroljuba, već očigledno od stvorenja spomenutog na ceduljici
sa ulaza.
„Narkomani, dupeljupci, đubre globalističko!
Napuštajte odmah prostorije časnoga kluba, oca li vam jebem!”,
čulo se iza obližnjih vrata. Profesor se uhvati za glavu.
„Kome oca, oca li ti detinjeg!”, izbeči
se Krmpota. U tri koraka našao se ispred vrata i izvalio ih nogom.
Iznutra se čulo komešanje.
„Gde si, fukaro?”, mazno će Krmpota
zavirivši u predsoblje. „Gde si, da ti dam oca!”
“Samo bez nasilja. Niko ne sme biti ubijen.”,
molio je profesor.
Iznutra je prasnula puška i Krmpota se zaneo
unazad, držeći se za čelo. Urlik one zveri naterao je Uša
u plač.
„Ijoj, šta ću sad da ti radim!”,
razveseli se Krmpota istresajući krupniju sačmu iz glave. „Ijooj,
živog ću te pojesti!”, čuo se dok je bučno preturao
po kući. Još nekoliko puta odjeknula je puška, praćena
zverskim urlikanjem i Uševim jadikovanjem.
“Kolega, ne sme biti mrtvih!”, drao
se već profesor.
„A tu li si, bela rado! Gde ćeš
more!”. Čulo se nekoliko tupih udaraca. Malo zatim, Krmpota
je izašao sporadično izrešetan, otirući o kaput onu
kubističku ciglu s koje je kapala krv. „Meni ćeš
ti mog Radoja, oko li ti nanino!”
„Odlično, kolega.”, protrlja
ruke profesor. „Sad ćemo morati da plivamo preko mora. Gospodin
koga ste izvoleli umlatiti je naš skeledžija.”
„A je l’ taj? Onda je dobro što
ga nisam pojeo. Oni smrde na somovinu.”
Profesor odmahnu rukom, shvativši da rasprava
nema svrhe.
„Idemo za početak u kartoteku.”
„Mogu li se ja nadati da ću da sednem
u skorije vreme?”, zapita Miroljub. „Vi i Gunješa se
dotle jebite koliko hoćete.”
Krmpota, koji je bio krenuo da vrati ciglu u džep,
zastade za trenutak razgledajući je. Nije mogao da se seti za šta
mu je još trebala.
„Ja bih Vam, mladiću, skrenuo pažnju
na jedan detalj.”, reče profesor slegnuvši ramenima. „Kolega
Dukić je dužan da sluša koleginicu Sredojević, ne
i mene. Zato, ako se izmakne kontroli dok ona nije tu, ja možda neću
moći da Vas zaštitim. A možda neću ni pokušavati.”
„Zamolio bih Vas samo da ubuduće izbegavate
spominjanje Blokova, jer Vas niko neće zaštititi od mene.”
Profesor položi ruku na srce.
„Ja ću iz sve snage izbegavati spominjanje
vaših ljubljenih Blokova, tako mi junačkih brkova.”, reče
mu pogladivši svoje kržljave i prilično jadne brkove. „Da
li biste bili toliko ljubazni da siđete s nama do kartoteke? Znate,
mi smo tamo i pošli zbog Vas.”
„Meni će biti neslućeno zadovoljstvo
da siđem s vama do kartoteke.”
„Je li?”, unese mu se profesor u lice.
“Meni je neslućeno drago što će Vam biti zadovoljstvo!”.
Zavojito stepenište odvelo ih je do mračne
vode na čijem je rubu stajao ukotvljen splav bez vesala. Na jednom
drvetu, neveštim rukopisom bilo je urezano “H@ron kulturolog-s@radnik,
IV2”.
Profesor je zamišljeno gledao.
“Jeste li Vi, kolega Dukiću, svesni
šta ste malopre uradili?”
“Kad?”, tupavo će kolega Dukić.
Profesor ga je još zamišljenije gledao.
“Izvinite što Vas prekidam u introspekciji,
profesore, ali ja bih i dalje nekako da sednem”, utom će Miroljub.
“Evo na primer ovde”, pokaza na splav. “A možda
i da prilegnem…”
“Ne još.”
Profesor izvadi iz džepa nekoliko papira.
Neko vreme ih je mrzovoljno proučavao, bacajući zlokobne poglede
ka Miroljubu. Zatim je omirisao vazduh, pljucnuo na prst i podigao ga
visoko, proveravajući pravac vetra. Krojačkim metrom uzeo je
začuđenom Miroljubu mere, notirajući ih na marginama papira.
“Moraćemo malo da modifikujemo plan,
kolega”, položi mu ruku na rame. “Idemo prvo do pomoćne
kartoteke.”
“Kakve ste mi gadosti sad spremili?”
“Ništa posebno”, ležerno
će profesor, zgužvavši one papire i bacivši ih preko
ramena u vodu.
Krenuli su nazad ka stepenicama i zavili ulevo
u novi hodnik.
Pomoćna kartoteka bila je Miroljubu odnekud
poznata. Radni sto, regal i dva velika kataloga. Jedini neobičan
detalj bio je šaht na sred prostorije. Profesor je neko vreme preturao
po ladici na kojoj je pisalo „april / maj 1974.” Posle par
minuta izvadio je ukoričen svežanj hartija i pružio ga
Miroljubu.
„Ovde ćete se, blago meni, potpisati.”,
pokazao mu je na jednu liniju. „Hajde, nema šta da čitate,
sad smo svi naši.” Pre nego što se potpisao, Miroljub
je uspeo da pročita jedino kraj teksta: „...čašću,
životom i bezbednošću svoje sestre.”
„E, tako.”, zadovoljno će profesor.
„Sad, malo će vam izgledati čudno. Ovde ćete morati
da pljunete.”, podmetnu mu jedan akt sa velikim pečatom. Miroljub
ga je gledao u neverici.
„Pljuni bre kad ti se kaže!”,
ćušnu ga Krmpota. Miroljub, šta će, pljunu.
„Od-lič-no! A ovde ćete se, pak,
išmrknuti.”, pruži mu profesor još jedan, gusto otkucan
papir. Ne čekajući podsticaj, Miroljub uradi šta mu je
rečeno.
„E vala, sad si naš, brate rodeni!”,
zagrli ga Krmpota slomivši mu verovatno neku kosku za koju nije ni
znao da je ima. „Živeo mi, junače slavovjenčani!”
Za to vreme, profesor je stavljao upravo „overena”
dokumenta u drugi katalog, u ladicu sa natpisom SN 9845/9, Amsterdam.
„Šta li sam ja potpisao?”, kukao
je u sebi Miroljub.
„Sedite, kolega. Sad možete da sednete.
Premda, čisto da znate, sve manje ćete moći da sedite.
Takva će Vam biti priroda posla.”
„Neka, neka, samo pet minuta. Da dopušim
jednu”, reče on pripalivši cigaretu. „Nadam se da
se ovo sme.”
„Što se mene i kolege Dukića tiče,
nema problema - na Vašu je štetu. Samo, znate, kolega Uš
se toga gadi.” Kako bi demonstrirao ispravnost ove tvrdnje, Uš
je rezignirano zapušio nos i okrenuo mu leđa.
„Smem li ja da znam bar otprilike šta
sam malopre potpisao? Ili bar u šta sam se išmrknuo? Pošto
sam sada, kako rekoste, vaš.”
„Reći ću vam. Mada bi bilo za
vaše dobro da znate što manje.”
„Pa dobro, kao portparol valjda treba da
zastupam vašu, pardon našu stvar u medijima, ako sam dobro razumeo.
Portparoli obično to rade.”
„Tako je. Ali to neće biti mediji na
kakve ste navikli.”
„Dobro, to sam već pretpostavio. Ići
ću okolo sa pergamentima koje je Uš ispisao žabljim dupetom
i čitaću ih kraljicama. Neku ću, nadam se, i da kresnem.”
„Kresaćete. Ali ne kraljice.”
„Dobro, mogu i pastirice. Zbog motivacije,
znate. Brže razmišljam.”
„Kresaćete, mladiću, vatre. Učili
ste kako su se sporazumevali Indijanci, pretpostavljam.”
Miroljub razrogači oči.
„Kakvi bre Indijanci?”
„Pa, vidite bilo je raznih plemena, ali
zajednička im je bila komunikacija posredstvom dimnih signala. E
pa to će sad biti vaš posao.”
„Čekaj, čekaj, jesam li ja ovde
portparol ili pućpurikač u seno?”
„Mi nismo na ‘ti’, ako smem
da primetim.”
„Pa za duvanje u seno ste mogli da nađete
i nekog iz Ćušpajzevaca. Ja sam mislio da se za ovo biraju ljudi
prema kvalifikacijama!”
„A Vi ste kvalifikovani za šta? Za
okretanje telefona? Za krađu vesti s interneta? Zaboravite takve
kvalifikacije.”
„Kvalifikovan sam da kažem u pet rečenica
ono za šta bi drugima trebalo petnaest. Vi to naravno ne znate da
cenite, jer Vam je mlaćenje prazne slame deo struke.”
„Ja sam od Vaših napisa čitao
jedino ovaj o ‘izložbi’ koleginice Sredojević, i
to mi je dovoljno. Naročito kad sam video šta ste mi tako ingeniozno
stavili u usta.”
„Dobro, evo sad ću u svetlu našeg
kratkog poznanstva da rekonstruišem šta bi ste mogli da izjavite
na toj izložbi.” Miroljub se nakašlja, položi ruku
na srce i učtivo se obrati Krmpoti i Ušu: „Koleginica
Sredojević je usredsređena, lucidna i promišljena osoba.
Ona ne čeka da je svetski tokovi uzmu u svoje okrilje - ona ih kreira
sama. Ja imam veliko zadovoljstvo da napomenem kako sam je, tokom naše
sedmogodišnje akademske saradnje, u više navrata jeb’o.”
Krmpota prsnu u smeh. Profesor se nije zbunjivao.
„Da, kolega, pretpostavimo da sam sam radio
ono što bi ste Vi verovatno voleli - ali ne možete, zato što
oko sebe širite plemenitu auru svojih Blokova.”
Miroljub skoči sa stolice i krenu na profesora.
Krmpota ga uhvati za grkljan i vrati u stolicu.
„Jedan dan ću te opet izedem, samo
da znaš.”
„Elem, kolega, vratimo se mi našim
signalnim vatrama. Kad bi ste imali malo više strpljenja da me ne
prekidate, ja bih vam bio neslućeno zahvalan.”
„Evo, ja ću neslućeno da ćutim.”
„Dakle ovako: mi smo, kao što znate,
radna grupa. To znači da će morati da se radi, suprotno onome
na šta ste navikli u svojoj redakciji. I, biću pošten,
suprotno onome na šta sam ja možda navikao na katedri - premda
ne baš u tolikoj meri kao Vi. Pošto se ja,” nagnu se on
Miroljubu, „o aktuelnim dešavanjima u svojoj struci ipak ne
obaveštavam preko telefona, nego ponešto i pročitam.”
„Ja sam se obavezao da Vas ne prekidam,
a Vas bih zauzvrat zamolio da ne serete.”
„U redu, napravio sam digresiju. Elem, naša
radna grupa najpre treba da obavi pripremne radnje za odlazak na destinaciju,
a to je Geteborg u Švedskoj. To nije ostrvce sa tropskom klimom kao
što misli ova mala spodoba, već pozamašna mediteranska
depresija pod protektoratom Italije. Trnova Ružica je inače
u budnom stanju bila tamošnja prvakinja u aikidou, tako da svoje
fantazije o lizanju uveta možete da ostavite po strani, sem ako želite
da “liznete patos”.
Što se tiče kresanja vatri i davanja
dimnih signala, tu nema nikakve mudrosti. To je sistem znakova kao i svaki
drugi, i obuku za to ćete proći odmah. Kako ćete kroz taj
medij manifestovati svoju elokvenciju i veštinu konciznog izražavanja
- videćemo kasnije. Ja Vam, iskreno, nikad u normalnim okolnostima
ne bih dao u ruke tako odgovoran posao, ali sinopsis je morao biti modifikovan
jer je naš kolega divljak izvoleo umlatiti skeledžiju, koji
je ujedno bio predviđen i kao Vaš asistent.”
„Dobro, dosta. Kad idem da učim te
dimne signale?”
„Rekao sam, odmah. Vi i dalje ne slušate
šta vam se priča.”
Na njegov znak, Krmpota dograbi Miroljuba za ramena
i nadnese ga nad onaj zagonetni šaht. Nekoliko trenutaka neuspešno
je pokušavao da ga otvori, dok nije prišao Uš i odglavio
jednu neprimetnu polugu. Uz škljocav zvuk, šaht se otvorio i
iz njega se izvio miris od koga se Miroljub umalo nije onesvestio. Uš
sa blaženstvom raširi nozdrve.
„Mi vas čekamo ovde. Gledajte da se
obučite dobro”, klimnu profesor Miroljubu.
Krmpota ga pusti i on mlatarajući rukama
upade u otvor. Posle par desetina metara pao je na zategnuto vatrogasno
platno.”
„‘Ajde požuri!”, doviknu
mu Krmpota zatvarajući šaht.