Kobna izložba
Glava 5
(imaš i kompletan PDF)
Njih
stotinak ušli su jedan po jedan u menzu čije su zidove krasili
partizanski murali i ogroman natpis: „Ponašanje u restoranu
odraz je kućnog vaspitanja svakog pojedinca, stoko.” Na velikim
plastičnim poslužavnicima poneli su sa linije svako po kobasicu
„kurtonku”, šolju čaja i jabuku. Kazane je nadzirala
Miroljubova urednica, ćeretajući sa trpezarcima i kikoćući
se na sav glas (u redakciji to nikad nije radila). Pored kolica sa hlebom
sedeo je, pazi molim te - takođe Uš, ovaj put u beloj kecelji.
Delio je svakome po dve precizno isečene kriške. Jedan debeljko
je tražio treću, ali je Krmpota, koji je iza linije upravo presipao
ogroman kazan sa čajem, zloslutno izvio levu obrvu. Uš ga plašljivo
pogleda, sleže ramenima i reče debeljku: „Jebi ga, ne
smem. Ovaj čupa nokte.”
Na izlazu su ih čekala ona trojica.
„Slušaj vamo!”, obrati im se
Ristić, “Kome se puši, ima četiri minuta, od čega
vam je već prošlo skoro minut!”
„Rile, ne seri.”, prekinu ga Bursać,
onaj najveći. “Momci, sedite na te klupe i pušite na miru.
Kad završite, idemo nazad. Spremite se za gnjavažu, tako uvek
biva na početku.”
„E, Ćale, kakva si sisa!”, razočarano
će Ristić. „Oni su gugiji! Kad dođeš, moraš
da primaš seks, posle ga daješ.”
Onaj debeljko sede utom pored Miroljuba i ponudi
ga cigaretom.
„A odakle si ti?”
„Ma, iz Beograda. A ti?”
„Ja sam iz Futoga.”
„To je, beše, kod Subotice?”
„Pa i nije. To ti je kod Novog Sada. Al
je lepše.”
„Da, da, pomešao sam. Pa dobro onda,
ja sam...”
„Simić, ta znam.”
„Otkud znaš?”
„Ta svi znaju. Reko si malopre onom zelenom!
E, jesi gluperda.”
„Ma jebo ja njemu mater.”
„Ajde de, vi Beograđani bi samo da
jebete.”
„Pa dobro, vi Lale bi samo da jedete.”
„Jeste. I zato se mi najedemo, a vi najebete.”
„Opa, pesnik! Zoveš se verovatno...
čekaj da pogodim... Laza Lazarević! Tako se verovatno zove i
ova kasarna, sudeći po strukturi osoblja.”
„E dobro, Laza jesam. Ali Lazić. Mi
smo jedna onako, fina familija. Nismo ludoši ko taj Lazarević.”
„Pa nije bio ni on. Po njemu se samo zove
ludara.”
„Ma pusti. Mor’o je biti bar malko
lud. Što b’ se zvala ludara po pametnom čoveku?”
„Momci, moj vam je savet da pričate
tiše, i da ne skrećete pažnju na sebe.”, priđe
im ravnodušni Bursać. „To vam je ovde zlatno pravilo.
Završavajte polako cigare.”
Vratili su se u salu. Ne znajući šta
da radi, Miroljub je počeo da razgleda panoe sa zidnim novinama.
Laza mu pokaza na jedan.
„Paz’ boga ti ovo.”
Na panou je bio veliki natpis: „Nove snage
među vezistima”, i tekst o Vodu signalnih vatri zvanom „Irokezi”,
pri Mešovitoj četi 1mb. Na jednoj od propratnih fotografija
bili su prikazani specifični delovi njihove uniforme. Glavna osobenost
bile su formacijske peruške M-02 kojima „Irokezi” maskiraju
šlemove, za razliku od ostalih koji koriste lišće. Tu su,
zatim, bili i naročiti azbestni ćebići, samostrel M-01
kao prateće naoružanje, te sivomaslinasti pončo sa resama
od kanapa za šatorsko krilo - deo svečane uniforme.
„Zamisli metnu nas u ove ludoše!”,
reče mu Laza.
„Mene bojim se i hoće.”
„Ta ajde, molim te. Što b’ te
tamo mećali?”
„Duga je to priča.”
U tom času u salu uđoše Krmpota
i Uš. Miroljub se već nije iznenadio kad je pored njih u uniformi
vojvode Stepe i sa adekvatnim brkovima video profesora. Na grudima je
nosio široku lentu.
„Vojsko, živela kraljica!”, gromko
će on.
„Živela...”, čulo se nekoliko
zbunjenih glasova. Miroljub je tek sad primetio iznad govornice ogroman
Ljubinin portret sa krunom na glavi i raskošnom ogrlicom oko vrata
(malopre je u menzi video partizanske murale, to se dobro sećao).
U dnu portreta bio je natpis „Nisam ja.” - kao preslikan sa
Deda Mrazove slike na pozivnici za Ljubininu izložbu.
„Sedi svi!”, viknu Uš. To jest,
poručnik Ušić.
I Miroljub sede.
“Diš’ se, more, sa te stolice,
koj’ ti je kaz’o da smeš da sedneš?”, dreknu
narednik Krmpota i ritnu mu stolicu.
“Ja ću, kolega, s njim da raščistim...”
reče profesor i tresnu Miroljuba po glavi onom lentom. “S njima
samo treba čvrsto... Evo ovaj ovde vam je par ekselans primer kvazi-intelektualca.
U dosijeu mu stoji da je pisao za novine, i to loše i nedisciplinovano.
Stavljao je ljudima u usta ono što nisu rekli. Pisao je izvitopereno,
podsticao na javašluk i zbunjivao posetioce kulturnih dešavanja,
ljubitelje lepe reči i otadžbine. Ti ćeš ovde, vojniče,”
obrati se Miroljubu, “da se oslobodiš tih pogubnih navika.
Ja”, tresnu ga lentom još jednom, “ti (tres!) ga-ran-tu-jem!
(tres! tres! tres!)”.
“Dozvolite, gospodine generale, ja ću
tu barabu u red...”, uslužno priskoči poručnik Ušić
i maznu Miroljuba formacijskim tefterom koji je nosio pod miškom.
Miroljub se s mukom štitio od bubetanja.
“Kvazi-intelektualac bi zamolio za malo
komunikacije bez dranja. I da usaglasite stavove - je l’ se sedi
ili stoji? Ili da legnem? Ja bih ovo poslednje, ali kad otvorim oči
da nema ni vas, a ni mene, ovde.”
“Vidi ovamo, Simiću”, izlagao
je general Janković, “tvoje nepatriotsko ponašanje poznato
je svima. Izbegavao si vojsku, ni u rat nisi hteo da ideš protiv
jeretika, neka su po sto puta prokleti.” Svi otpljunuše s gađenjem.
“Lajao si protiv prestolonaslednikovice, odmah pošto je otac
njen umro od gihta, pokoj mu duši.” Uš i Krmpota s pijetetom
zapojaše: “Od gihta, pokoj mu duši.” General nastavi
da lupa Miroljuba lentom po glavi.
“Svađao si se u vojnom odseštvu,
i vređao naše službenice. Pa jesu li one krive što
rade svoj posao? Pa jesam li ja kriv što radim svoj posao? Pa kakav
si ti to muškarac i čovek? Seka-Perso! Kukavice!”
“Pajserčino! Ljubičice!”
rikao je narednik.
“Ja, molim, nisam vređao, ja sam obratio
pažnju vašoj kolegnici da ne izlazi pred stranke neobrijana
i sa flekama ispod pazuha, jer to nije profesionalno. Ostavlja vrlo loš
utisak o firmi u kojoj radite i ne privlači stranke, već ih
odbija i tera da potraže alternativu. A Vi, molim, sada vređate.”
“Ovaj je beznadežan slučaj. S
njim primeniti strogu metodologiju.”, reče general Ušu.
“Poslaću po njega kad zatreba, da ga priupitam da li se popravio.
Živela kraljica!”
S tim rečima, profesor se okrenu i ode.