Lavirint strasti

29.12.2010.

Ovo je kadar iz "Lavirinta strasti", drugog po redu filma Pedra Almodovara, snimljenog 1982. godine sa budžetom od 14 pezeta i 184 nova dinara. Kao što vidite, dva člana nekog benda u ovoj sceni su podigli po jednu nogu na pojačalo.

Kakve asocijacije kod vas budi nečije dizanje noge na pojačalo?

Reći ću vam za sebe. Mene to podseća na Dušana Kordovana, mog nastavnika fizike i hemije u OŠ "Oslobodioci Beograda".

Ovog nastavnika ćemo fizički najbolje opisati ako ga uporedimo sa upravnikom zatvora Šošenk u filmu "Bekstvo iz Šošenka". Da vas podsetim, isti glumac je kasnije igrao Agamemnona u onom filmu gde je Bred Pit igrao Ahila, što sad i nije toliko važno, tim pre što taj glumac ima veze sa Agamemnonom taman koliko i Bred Pit sa Ahilom, što će reći jako malo.

Elem, Dušan Kordovan zvani Koki imao je običaj da tokom predavanja drži nogu na butan-boci, slično kao što junaci Almodovarovog "Lavirinta strasti" drže noge na pojačalima. Treba reći da su se Kordovanu prilikom takvog podizanja noge jasno videle njegove braon sokne i njima pripadajuće dlačice.

Dušan Kordovan će ostati upamćen i po tome što je, prilikom predavanja o elektricitetu i o elektromagnetnoj indukciji, svakog učenika i učenicu primoravao da osete pravi mali strujni udar, koji je indukovao preko nekih elektroda ili preko kojih već kuraca.

Treba svi da iznesemo na svetlo dana šta su nam radili nastavnici i nastavnice. Uskoro ćemo otvoriti zasebnu stranu sa tom namenom. Nek se zna i kome su se videle dlačice ispod sokni, i ko je đake mučio strujom, i sve nek se zna.

Nego, kad smo već kod Almodovara, gledanje njegovih filmova ima mnogo dobrih strana, među kojima je i sticanje navike da se pravi gaspačo. Ako sebi i voljenoj osobi kojim slučajem niste još napravili gaspačo, onda je došlo vreme da to uradite.

Konkretno, junakinja filma "Žene na rubu nervnog sloma" u jednoj sceni detaljno nabraja sastojke za gaspačo.

Dobro, ne morate da jurite film, podsetiću vas ja. Dakle: paradajz, krastavac, crni i beli luk, so, biber, sirće, maslinovo ulje, neke feferonke i po želji prezle ili stari hleb (ovo poslednje i ne mora). I sve to lepo u mulineks, mleti do neprepoznatljivosti i servirati ohlađeno. Glavni sastojak je paradajz, najbolje španski, možda još bolje makedonski, nije loš ni srpski, ako nema drugog može i češki.

Eto, s jedne strane traume iz detinjstva, s druge strane uživanje u egzotici. Ja mislim da se ovaj prilog može okarakterisati kao pravi almodovarovski prilog.