Gaja četvrtkom

utorak, 11.01.2005.

Gaja kako novi baja

Dobar dan. Moje je ime Gaja, donekle i Baja.

Pre neki dan, došavši kod strica u posetu, te otišavši u toalet, primetio sam koficu s farbom. Nije to ustvari bila farba, vec lepak, slovenački lepak. Crvenim slovima pisalo je:

"Metol"
tovarna "Mikol"

ili možda
"Mikol"
tovarna "Metol"

ili možda
"Mitol"
tovarna "Mekol"

Svejedno, podnaslova se sećam. Zapamtio sam ga iz ćefa, baš zato što je jezikoloman:
Polivinilacetatno disperzijsko lepilo za les

Elem, stric me je tokom večeri jako iznervirao, te sam ga sekirom ubio, a zatim nožom istranžirao. U jednom trenutku zabrinuo sam se šta ću sa njime, to jest sa onim što je od njega ostalo. Brinem se i sada. Zar sam tako rođenog strica ištricao...

Gospodo iz fabrike "Metol",
Vi što pravite "Mikol",
Pa i vi iz čuvene fabrike "Mitol"
Koji pravite "Mekol",
Ispao sam veliki Men-tol...
Recite mi, tvorci "Metola"
iz svima znanog "Mikola"
Može li ovo vaše
polivinilacetatno
disperzijsko
lepilo
za les
da služi
za leš...?

(komentari)

četvrtak, 10.02.2005.

Moja prva poseta Blentu u Trentu

Juče sam tako konačno krenuo u posetu mom drugu Blentu u Trentu.
Na ulazu u autobus iz Petrovca na Mlavi (pun mušica i mravi) sačekala me jedna još gora baba od babe koja je svojevremeno sačekala Blenta.

- Kud si krenuo sine?
- Idem, baba, do Trenta.
- Sedi sine, sedi. Oćeš bombon?
- Je li menta?
- Nije, sine, nego metvica.
- A ja mislio majčina dušica.
- Taman posla, pa da te uvati gorušica.
- Mislite, gorčica?
- Ne, sine, gorušica, boli ko od sikirinih ušica.
- Kojih ušica?
- Sikirinih, sine, sikirinih.
- Ništa ja tebe, baba, ne razumem.
- Ako sine, ako.
- Kako baba, kako?
I tako...
Autobus pun mravi klacka se do te mere da mi ni laptop ne stoji stabilno, pa ne mogu da usredsredim misli.
Mislim se ja tako, što nisam krenuo avionom, i kad sam već krenuo do Trenta, što nisam do Toronta?

(komentari)

srijeda, 23.02.2005.

Moj srećni dolazak u Trenta kod Blenta

Evo javljam da sam, danima se truckajući u Litasovom autobusu punom mravi, ipak konačno stigao u Trento, gde me je, pocikujući i pocupkujući od radosti, dočekao Blento. Uspešno prošavši sve prijemne ispite, ovim se i zvanično priključujem postdiplomskim studijama Blenta, na kraju kojih me čekaju toga i lenta, simboli vlasti na Apeninskom poluostrvu.

Smešten sam u Veduti di Trento, odmah pored Blenta, te se noću uveseljavamo izlazeći na prozor i praveći balončiće od pljuvačke, nešto što od detinjstva nismo smeli da radimo usled represije na liniji škola-kuća-posao-vojska-crkva-policija.

Upravo smo završili neke švargle koje je Blento napravio u sosu od ladnog govna, i oštrimo se za neki ćušpajz, recimo za kolenice...

Pozdravite sve u Beogradu i čujemo se uskoro.

(komentari)

petak, 04.03.2005.

Moj povratak iz Trenta i nagli odlazak u Toronto

Eto prinuđen sam da pišem i ja nešto, samo zato što mi je je Smorilov iz Ćirilove vistao sa svog na mog. Pitanje nije zašto mi ga je on vistao, nego zašto sam ja pristao da bi mi ga vistao, i to sad po zimi, dok nit se sneg otopio nit je drveće olistalo.

Elem, evo novosti. Kad su mi dosadili Blenta i njegova bulumenta, iznebuha sam seo opet na onaj Litasov autobus iz Petrovca na Mlavi pun mravi i vratio se iz Trenta u Beograd, odakle sam daleko boljim Jatasovim avionom otputovao u Toronto.

Kao sposobnog mladog izvršioca, smesta su me zaposlili u gradskoj upravi, i to kao zamenika Izvršnog direktora za Opštinske dozvole i standarde (tamo imaju i standarde, paz kuraca). Evo sastava odeljenja:

Executive Director and Chief Planner, City Planning - Ted Tyndorf
Executive Director and Chief Building Official, Building - Ann Borooah
Executive Director, Municipal Licensing & Standards - Pam Coburn
Deputy Executive Director, Municipal Licensing & Standards - Gaja Vlajkovic
Director, Business Support Services - Carol Moore
Director, Waterfront Project Secretariat - Elaine Baxter-Trahair

E sad, šta da kažem o svojim saradnicima? Budale.
Najvise me je razočarao moj direktni pretpostavljeni - Pam Coburn, samim tim što sam očekivao da je ovo Pam skraćeno od Pamela, te da ću radne dane provoditi zabijene među svežu pičetinu. Međutim, moj Pam ne da nema ništa od pičetine nego je direktan unuk Jamesa Coburna, a jebe se njima što sam ja neki tamo Milošev potomak.

(Komentare mi pojelo)

srijeda, 09.03.2005.

Povratak u Beograd i samoubistvo

Vrativši se u Beograd, usled depresije i nezadovoljstva stanjem ekonomske krize i socijalne bede, te okružen sve samim lupežima kao što su Kara sa Bulevara, Steva iz Mirijeva, Ovca sa Voždovca i naravno Smorilov iz Ćirilove, izvršio sam samoubistvo skokom sa drugonagrađenog idejnog rešenja za most preko Ade Ciganlije, deo Unutrašnjeg magistralnog poluprstena koji će rasteretiti centar grada, čime će se stvoriti uslovi da procveta maslačak, visibaba, kukurek, detelina s četiri lista i bela rada.

Ovaj rad izradilo je preduzeće GRADIS, biro za projektiranje iz Maribora sa podizvođačem Institutom za puteve iz Beograda, i dobio je drugu nagradu na konkursu Direkcije za gradjevinsko zemljište i izgradnju Beograda J.P.

Osvrćući se na moje samoubistvo, projektanti iz GRADIS-a su izjavili da je to em nemoguće em neetički, jer kao što je svima poznato, ja sam mogao da skočim samo sa prvonagrađenog rada, a to je, kao što i vrapci znaju, rad preduzeća PONTING, takođe iz Maribora, sa partnerima DDC iz Ljubljane i Centrom za puteve Vojvodine iz Novog Sada. Projektanti dodaju da je ovo samoubistvo upravo dokaz nekorektnosti Direkcije koja je po svim kriterijumima trebalo da dodeli rad njima, fuj.

Kako demantuju u preduzeću PONTING, varijanta mog samoubistva skokom sa njihovog projektnog rešenja je takođe isključena jer do realizacije samog projekta treba da prođe određen period, pre svega treba da se donese i usvoji studija o izvodljivosti Unutrašnjeg magistralnog poluprstena, u okviru kojeg bi se most zapravo gradio.

Za mojim telom intenzivno tragaju ronilačke ekipe Obalske straže grada Beograda, patrole OUP Čukarica, zatim straže đenerala Draže, te patrole Kalabić Nikole.

(Komentare mi pojelo)

petak, 25.03.2005.

Moje vaskrsnuće po modelu Stivena Karingtona

Vi ste svakako svi redom gledali seriju Dinastija. Šta kurac niste je gledali, svi ste je gledali. Ja danas ne gledam televiziju, evo deteta mi, ali Dinastiju sam gledao.

E pa sećate kako je Stiven Karington odbio da produži ugovor, mislim glumac koji ga je igrao, pa je radi toga nađen novi glumac.

E sad, da ne bi Stiven odjednom promenio lični opis, iskonstruisana je cela priča po kojoj je Stiven u požaru na nekoj od onih bušotina zadobio teške opekotine i postao kompletna fušotina.

Onda su ga gistro poslali na estetsku i on je gistro potpuno promenio lik. Naravno, kasnije je prvobitni glumac utulio sa kintom, trebalo mu za leba, pa se vratio u seriju, mrtav ladan.

E pa po istom modelu sam vaskrsao i ja, ne vodeći računa o tome što sam se u prethodnom postu ubio.

Moj novi izgled je mešavina mog starog izgleda i izgleda Stivena Karingtona, ne znam tačno da li starog ili novog. Dakle, oči i nos su moji, s tim što sam sada:

1. plavokos
2. naočit
3. nosim repiće, dakle veliki sam seljak, doduše ništa u odnosu na prvoklasne seljake kao što su Džef Kolbi, Mark Dženings i kralj svih seljaka Deks Dekster.
4. postao sam peder, pardon gej, sem kad naleti Klaudija ili ona druga, kako se zvala...
5. svakog dana, kad se vratim s posla, skidam kravatu naglim pokretom i točim viski, baš kao na špici (ili je to radio Adam?)

(Komentare mi pojelo)

utorak, 26.04.2005.

Moj odlazak na prinudni rad po Nemackoj

Javljam svima da znau, naksutra idem u Dahau.

Bio sam glup pa sam naseo, rekli mi idem u Kaseo.

Džaba komentarišete, džaba kmečite, džaba krečite.

(Komentare mi pojelo)

srijeda, 11.05.2005.

Promena plana

Kako se ispostavilo, nisam baš otišao u Dahau, već u Istambul, navodno kao navijač Liverpula, premda sam samo pre nekoliko dana bio navijač Milana.

Međutim, u Istambulu sam sreo lika po imenu Muzaffer Aysegül Gurkan Hakan. U pitanju je religiozni fanatik koji me je preveo u islam, i slično ko što je onaj pop u svoje vreme ozračio Gogolja, tako je i ovaj čovek objasnio meni da je sve što sam do sad radio sotonizam, i da u tom smislu treba da zapalim sve servere na kojima se moje nakarade nalaze.

Pre nego što to uradim, poručujem vam svima da vas se odričem preko novina i da neću više da imam posla s vama, alah akbar.

(Komentare mi pojelo)

utorak, 17.05.2005.

Kako sam za Novu godinu bio Džon Konor

Kad čovek dođe u fazu, da ne kažem u fazi, da sanja sebe kao filmskog junaka, to već znači da je zapao u dekadenciji i da treba da poradi na svojoj ličnosti, naročito ako su u pitanju junaci notornih filmova.

Evo pre neko veče sanjao sam da sam Bogdan Diklić iz filma Majstori, Majstori, baš u sceni kad mu prilazi Paja Vujisić sa rečenicom: "Dobar dan, a vi tu tako, malo, šetate?" Ali o tome idući put, sad ću vam ispričati o svom snu oko Nove godine.

Znam da je bila Nova godina, jer sam pred proslavu iste išao po Kaleniću tražeći petarde (rešio sam da bacam petarde, bolje petarde nego hejtove). I usput sam kod nekog mamlaza kupio Terminatora 3 na Div-iksu za 50 kinte, ko velim aj da vidim specijalne efekte (šta ja serem - zanimala me priča, karakterizacija likova, šta je bilo sa Skajnetom, sve me je zanimalo).

Ispostavilo se da dotični disk sadrži samo 45 minuta filma, i to poslednjih. Dovoljno da se vidi suština, ali mi se lik ove elegantne Terminatorke izgleda urezao u pamćenje, mnogo zajebana igračica.

Tako da sam sanjao sledeće. Ja sam Džon Konor, otprilike njegovih godina u trećem delu. Sa mnom je Švarci koji me, je l' te, brani i ova plava cupi na slici, a juri nas ova druga cupi. Kako već u snovima biva, prostor i vreme su potpuno poremećeni, tako da se cela radnja odvija u okviru Sportskog centra Vračar, koji je ujedno i škola, sa sve kabinetima. Cupi terminatorka je ujedno i neka zajebana učiteljica kojoj su osnovno oružje makazice za nokte. Tako se i oglašava, dakle ssk-sk-sk... Kad čuješ taj zvuk znači da ona nailazi.

Elem, završimo nas troje čas plivanja u kome smo razrađivali kraul, jer ja nikako da uvatim pravi kraul, ne mogu da savladam pravilan rad nogu, uvek mi noge krenu za rukama pa rade kao u prsnom, isto biva i kad plivam leđno. Odemo mi da se presvučemo, i krenemo da bežimo napolje. Švarci napred, plava cupi za njim i ja poslednji.

Utom se iz hemijskog kabineta začuje: ssk-sk-sk-ssk. Plava cupi počne da vrišti, a Švarci se uhvati za glavu, kaže: "Jao, sad će da nas poliva nekim sranjem" Utom izleti terminatorka sa kacom u ruci, i polije Švarcija nečim od glave do pete, on krene da urla: "Jao, joood, jooood, jao jebem li ti mamu u pičku da ti jebem, jooood!"

I ja se setim kako me je još u detinjstvu peklo kad se posečem kad mi namažu jod, i probudim se.

Evo sve je tako bilo. A sledeći put više o tome kako sam bio Diklić.

(Komentare mi pojelo)

srijeda, 25.05.2005.

Ovo je između nas dvojice

Dakle, kao što sam reko što znači da sam kazo, ovo je između nas dvojice. Navijajte za koga hoćete, ulažite opklade, ali se ne mešajte, jer ćete navući gnev obojice. Ovo je prelomni momenat.

(Komentare mi pojelo)

petak, 27.05.2005.

Kako sam našao sebe

Da, to sam ja. Jerži Dudek, čovek koji odnosi pobedu tako što se ponaša kao majmun. Nekada Jerži Lec, danas Jerži Dudek.

Time sam vratio Ševčenku za zla koje su Taras Buljba i ostali maloruski buljaši naneli poljskom plemstvu onomad, a među njima su bili i moja čukunbaba i čukundeda Vreslava i Miržistrđ Dudek.

Zbog prilične nejasnosti slike, brojevima je pojašnjeno što je što:

1. noga
2. ruka
3. lopta

(Komentare mi pojelo)

utorak, 31.05.2005.

Maltretiranje na poslu

Ne može više ovako

Ustajte vi zemaljsko roblje
od propasti do sad nas
Sad silom zbacmo silu dole
i od sad nam budi spas

Nek sve trulo pada u grob hladni
Budućnosti srpske brod
Nov svet sagradićemo sami
Srpskog kralja, srpski rod

To će biti poslednji i odlučni
Srpske krune novi sjaj
Sa Internacionalom
Novu sreću bože daj.

(Komentare mi pojelo)

utorak, 07.06.2005.

Debakl

Jutros mi je urednik doneo ovaj dopis. U njemu piše da sam kreten, to je ukratko sinopsis.

Naime, već duže vremena razmišljam o tome kako je alkohol moj neprijatelj, i noćas sam se u to definitivno uverio. Bio sam na roždendanskom jour-u kod drugarice, koja je za goste pripremila nešto što se zove Požar u šljiviku.

Dakle: loza cca 70%, tequilla cca 30% i 6-7 kapi tabascoa. Sipa se u rakijsku čašicu, zapali da tinja i popije na slamku dok još gori. Pošto nemate utisak da ste bog zna šta popili, posle nekog vremena ćete popiti još jedno to, a malo potom i još jedno. Posle nekog vremena, biće vam najžalije zato što ste izgubili Kosovo.

Zajedno sa mnom su, da navedem i to, bila još dva istaknuta beogradska mlatitelja gloginja na glog.hr-u, naravno Blenta iz Trenta i Smorilov iz Ćirilove, koji je vidim i pesmu posvetio ovom neslavnom događaju. Prvi mi je po povratku zaspao u krilu, a drugi nas je, ajoj, vozio.

Deco, uživajte u reskoj penušavosti Švepsa, i slastima keksa.

(Komentare mi pojelo)

petak, 10.06.2005.

Ja se zaista izvinjavam

Eto samo da kažem da se ispostavilo da humanum errare jestj.

Naime, žalili su mi se da ne mogu da komentarišu moj ako nemaju svoj, i da je to bilo zato što sam ja to u postavkama onemoguščio. Ja sam odgovarao da nisam, a ispostavilo se da jesam, samo sam zaboravio.

Naime, ja sam mislio da "zabraniti komentiranje anonimnim korisnicima" znači naterati ljude merely to subscribe, kao što se ja uvek i svuda podpišem, i kao što svi znaju da sam kako Gaja tako i do jaja.

A izpostavilo se da u terminologiji glog.hr "biti anoniman" znašči nemati sobstven glog, odnosno da su nemlatitelji gloga "anonimni", dakle da je to jedna segregacija mlatitelja i nemlatitelja, jednom rečju aparthejd.

Zato sam mišljenja o svojoj izvanrednoj ličnosti do sad dobijao jedino od troice lokalnih alkoholičara, virtuelne dojke devojke, egzotične londre, erudite slobusa, kolege ovog onog i još po nekog zalutalog mlatitelja gloga, dok je običnim smrtnicima to jestj nemlatiteljima gloga to bilo onemoguščeno.

Elem zato sam sada to promenio u postavkama. Eto da znate, razseravajte se koliko hoćete, ovo govno tome i služi.

(Komentare mi pojelo)

četvrtak, 16.06.2005.

Kako i zašto sam nedavno bio Diklić

Dakle, jednom sam već najavio da ću ispričati kako sam sanjao da sam beogradski dramski umetnik Bogdan Diklić, tačnije lik koji je igrao u filmu "Majstori majstori" Gorana Markovića.

Elem, budim se tako ja, bivajući Diklić a pritom sve vreme bivajući i ja, Gaja, i odlazim na svoje novo radno mesto. Moj šef, koji je Rade Marković, da ne kažem Miloje, a ujedno je i Saša Marković Mikrob, kaže mi da odem do neidentifikovane škole na Novom Beogradu, koja je ujedno i moja OŠ "Oslobodioci Beograda", i da ispitam prijavu glumice Snežane Nikšić protiv svima poznatog Pepija Lakovića u kojoj piše da ju je, sećate se, spopadao odnosno jebo.

Naravno, kao što sam ja bio Diklić a ujedno i Gaja, tako je i Snežana Nikšić bila ujedno i naš nastavnik hemije Koki, koji je imao običaj da predavanja drži sa levom nogom na butan-boci tako da se vide svetlo-smeđe sokne iznad kojih se naziru dlake, a Pepi Laković je, opet, bio i Tonkur, žickač kinte, otimač teniskih loptica mlađoj deci i uopšte problem u školi.

Tako da se prijava nije odnosila na to da je Pepi spopadao Nikšićevu, već da je Tonkur bacio petardu u hemijski kabinet za vreme Kokijevog časa i zbrisao, ne vodeći računa o zapaljivim supstancama koje se tamo nalaze, uključujući i pomenutu butan-bocu.

U sledećoj sceni, stajao sam na parkingu ispred škole, baš preko puta firme za pranje novca u kojoj radi naš glogomlat Blenta i sređivao podatke sa ispitivanja osoblja u svojoj beležnici, ujedno i state-of-the-art gadgetu kakav koristi naš elektro-pesnik-gloger Smorilov. Utom mi je prišao beogradski glumac Pavle Vujisić sa već antologijskom rečenicom: "A vi tu tako, malo, šetate", nakon čega sam bio prinuđen da mu od kraja Bistričke do Preradovićeve guram kola, i to najmanje Volva.

Kasnije sam se pitao zašto sam u jednom snu Džon Konor, a u drugom Diklić, i šta je to što vezuje ove likove iz moderne kinematografije.

Zaključio sam da je njihova i moja zajednička crta to što svi insistiramo da svoju misiju odigramo do kraja, bilo da je u pitanju ispitivanje prijave Kokija protiv Pepija, uništavanje Skaj-neta kao potencijalnog problema ili izdavanje novog broja Vračarskog glasnika.

I imamo zajednički zli usud, mi prosvetitelji, a to je što se oko nas uvek vrzma Švarci koji kaže "That's not our mission's priority", odnosno Paja Vujisić koji kaže: "A vi tu tako, malo, šetate..." To je, to je ono što mene boli.

(Komentare mi pojelo)

utorak, 28.06.2005.

Kako fotografija ponekad laže

Čovek bi rekao: dva dobrodušna i nasmejana mladića, a u njihovom društvu baskervilski pas, demon, Belzebub, Gvozdenzub, Terminator 4 ili koje im je već ono zlo u naručju.

A ko su ti mladići i ko je taj baskervilski pas (and who is Hamid Karzai)?

Levog mladića znate, to je naš Smorilov iz Ćirilove. Desnog takođe znate, to sam ja, Gaja. Ono u ustima mi je flaja, odnosno plastična čaša za pivo.

Kao što vas je ljubezno obavestio Blenta iz Trenta, to je meni juče malo bio rođendan pak sam u Tašmajdanskom parku okupio meni drage.

A baskervilski pas u naručju Smorilova je zapravo njegov pas, jedan najobičniji beogradski pas marke labrador, zove se Lale, a poznavaoci ga zovu Lele.

Čovek bi rekao da mu iz očiju isijava sumpor a možda i kriptonit, a ustvari je samo zbog jakog blica nastao poznati efekat crvenih očiju koji u psećem slučaju postaje efekat zelenih očiju.

U stvarnosti je Lale mnogo bolji od svog vlasnika i kao čovek i kao pas. A bolji je i od mene, tako da mi je postao i uzor, kao što vidite po mom držanju čaše u zubima. Po principu: kad si već zao kao čovek, budi barem dobar kao pas. Bilo kako bilo, ovo vam je primer kako slika zna da laže.

(Komentare mi pojelo)

četvrtak, 28.07.2005.

Bombardiranje Srbije i Čačka

Sećate se albuma grupe Let 3 sa ovim nakaznim imenom? E pa, sednem ja tako pre neki dan na autobuz marke Pegaz iz Ivanjice i vozdignem se da bombardujem Čačak.

Na gornjoj fotografiji vidite spomenik nekom partizanskom bombaškom kurajberu, slikao sam ga u Ljigu, inače jednom od viđenijih četničkih stecišta.

Čačak se nalazi na dnu velike kotline (gudure), i u njemu raste jedna vrsta narkotika (gudre) na koju sam se odnedavno navukao, a u Beogradu u poslednjih nedelju dana nema da se nabavi, zapravo ona je izvorno i patentirana u Čačku.

Onima koje put nanese u ovo mesto preporučujem da odmah odu do brane na Moravi. Za kupanje je odlično, a na keju pored brane raste i pomenuta gudra.

Od mesta za izlazak video sam "Velvet", "Razumem", "Što da ne?" i "Baš baštu", a uskoro će proraditi i mesto pod nazivom "Neki dan na Studiju B, svaki dan na Studiju B". Enterijer je svuda odličan, samo što ljudi ponedeljkom uveče nema, tamo se rano leže, rano ustaje i nikad ne posustaje.

Hrana je odlična, paradajz ovoliki, paprike crvene, i imaju odličan mlad kurac, metnem ih na sirac.

Vraćao sam se autobusom marke Autoprevoz Čačak. Mnogo je bolji od Pegaza utolilko što pirka klima, puštaju filmove i niko od putnika ne radi "fc-fc" isisavajući susam između zuba, dok to u Pegazu sinhronizovano radi ceo autobus, skoro da sam i ja došao u iskušenje. Ali svejedno, dok sam se vraćao, uhvatila me kriza za ovčarsko-kablarskom gudurom i gudrom.

Dakle, kao što postoji "Slobus u Iraku", ovo će možda uskoro postati "Gaja u Čačku".

(Komentare mi pojelo)

četvrtak, 14.07.2005.

Od sad - četvrtkom

Mnogi se žale na moju neredovnost, indolenciju, kažu da sam kolaboracionista i govno, da ignorišem publiku, da podrivam republiku.

To je sve iz tri razloga: kao prvo, ja nisam pravi pasionirani bloger kao moji favoriti u levom stubcu. Ja sam samo Gaja koji sam do jaja. Kao drugo, nekad i nemam šta da kažem. Kao treće, ja svesno podrivam republiku jer ja sam, znate, za kralja, i to za kralja Petra što nek piše iz Londona koliko mu treba bataljona.

Ali iz sobstvenog izkustva znam kako me razočara kad odem na neko svoje omiljeno mesto u nadi da ću da dobijem novi sadržaj, čulni nadražaj ili duhovni preobražaj, a dobijem kurac.

Zato, od sad pa nadalje: gaja.glog.hr se osvežava četvrtkom popodne, do kraja radnog vremena. NE u smislu "svakog četvrtka", nego u smislu "isključivo četvrtkom". Dakle, može da se desi i da u četvrtak ne izađe nova Gaja, ali svakako se više nikad neće desiti da nova Gaja izađe nekog dana koji nije četvrtak. Jer ni ja ne volim kad neko dođe da vidi šta novo imam da kažem, a dobije kurac.

A zašto baš četvrtak? Pa onako, meni je to omiljen dan.

Petak je dan za radost, petkom ne volim ništa da radim ako ne moram.

Subotom i nedeljom nisam na poslu, i ove dane koristim da bih se odmorio od svetske mreže. Nemam konekciju kod kuće. Nikakvu konekciju. Jeste čudno, s obzirom da održavam dva sajta a od sledeće nedelje i treći, ali baš zato i ne držim internet kod kuće, zbog zdravlja. Internet u prevelikoj količini je štetniji nego alkohol i duvan zajedno, jeste jeste.

Ponedeljak je đubre od dana, u principu bi ga trebalo ukinuti, ali ni to ne bi vredelo jer bi utorak preuzeo dramaturšku funkciju ponedeljka. Ponedeljkom dolazim na posao željan nečije krvi, recimo svačije krvi.

Utorkom uređujem svoj pravi blog, koji se čuje i u eteru. Daklem, ko ne zna, sad nek zna. Ot 8 do 9 uveče, ovdena su vam FM frekvense za Srbe i uputstvo kako može da se strimuje za Nesrbe, a ovdena vam je izdašna arhiva sa sve lepim ilustracijama. Nemojte da bi se zbunili, u tom obličju nisam Gaja, već Grožđe. To je ustvari moj Dr Džekil, a ovo ovde je Mr Hajd. Kad podignem kragnu, stavim crne naočari i počnem da lupam gluposti - postajem Gaja. Premda i kao Grožđe lupam gluposti.

Sredom postim, pomažem siromasima i molim se za ovaj ovde srpski narod.

Dakle, izbor je pao na četvrtak, dan kada između ostalog izlazi i Vreme, zasad jedini umereno pristojan časopis u Beogradu. Dakle, četvrtkom prelistajte Vreme i obiđite Gaju. Šta još može da simbolizuje četvrtak, vidi i kod seratora na Vikipediji.

Bilo kako bilo, od sad ste mi četvrtkom dragi gosti, ostalim danima možete i da učite.

(komentari)

četvrtak, 21.07.2005.

Pazite vi tu dokonu budalu

Elem, listam baš malopre današnje Vreme i saznajem da je u SKC-u održan sajam tetovaže, po kome je dovitljiv mlad moderni srpski umetnik napravio i art verziju naslovne strane. Kao što tamo možete videti, tetoviranje nije više samo nešto što rade mangupi, to danas rade moderni umetnici i umetnice, domaćini, viđeni ljudi.

I saznajem da su mladi sebi tetovirali: ružu, karanfil, hrizantemu, belu radu, belu lalu, žir, šišarku, koprivu, kupinu, šparglu, celer, paškanat, zovu, cveklu, suncokret, suncokretovo ulje, mleko, kafu, šećer, biber, korijander, bosiljak, ruzmarin, majoran, lorber, alevu, senf, kečap, tartar i urnebes.

Neki drugi pak istetovirali su Aliju Sirotanovića, Đenerala Dražu, Druga Tita, Đinđića, Jočića, Maršićanina, Tasmanijskog đavola, Patka Daču, Garija Kupera, Dragana Mancea, Živana Ljukovčanina, Željka Rebraču sa sve njegovom tetovažom Srebrnog Letača, zatim Kamenka Katića, Sašu Markovića, Rašu Teodosijevića, Patrijarha Pavla, Svetog Savu, Stefana Uroša Četvrtog Dušana, kralja Milutina, kralja Dragutina.

Treći su se pak odlučili da tetoviraju Zevsa, Afroditu, Artemidu, Apolona, Posejdona, ili pak Parisa, Hektora, Agamemnona, Prijama, oba Ajanta, Odiseja, Telemaha, Hriseidu, Briseidu, Andromahu, Helenu, Hekabu ili srećno preživelog Eneju.

Nekima je opet izgledalo kao lepše rešenje istetovirati samu Vergilijevu Eneidu, Aristotelovu Poetiku, Parmenidovo jedno, Platonove dijaloge, Kantov kategorički imperativ, proglas Martina Lutera, Balzakov predgovor Ljudskoj komediji, Sultanov Hatišerif iz 1930., Memorandum SANU, ozloglašeni tekst Gojko i Savle iz Politike, demanti Se-pe-oa iz 91. godine, Dejtonski i kumanovski sporazum, te sporazum Černomirdin - Ahtisari.

Međutim, pazite šta je pored svih tih mogućnosti ova dokona budala našla da istetovira, i gde.

(komentari)

petak, 05.08.2005.

Vanredni Gaja

U trećoj knjizi Tolkinove triologije GP uoči konačnog obračuna pred crnom kapijom Mordora pojavljuje se izvesni teklić i poklisar zlog čarobnjaka Saurona koji kaže: ???Ja sam Usta Sauronova“, a iskupljeni će plemeniti vitezovi, s dosadom u glasu i zevajući: ???E, zabole nas tuki!“, ???Briši smrdo!“ i ???Ti si dupe carice Milice!“.

Gaja ovih dana snima novi album Uglednog beogradskog benda Činč i često nije pri internetu. Što bi se reklo, u studiju je. Kod izvesnog Sabljara, studijske perjanice. Pošto je propustio svoje redovno javljanje četvrtkom četvrtog, evo nadomešta ga ispravkom u petak petog. U skladu sa situacijom iz GP onda sam ja Usta Gajina, ali me ova pomisao degutira. (Otiš’o jednom Gaja kod zubara, a ovaj, pošto mu je zavirio u čeljust, u grču zadovoljstva koji je prožeo njegovo zubarsko i mučiteljsko biće, kaže: ???Aaa, pa vi ovde imate MASU zuba za vađenje!“). Onda ću ja prosto da budem Gaja petkom, pa kvit posla.

Dobro, dosta sad sa sranjima, nego da vam ispričam nešto važno. Mi smo imali jednu pesmu koja se zove ???Na severu Kanade“, jedna odlična pesma, i tu ima stih ???Na severu Kanade, gde crn je lug/Mečke će da te izjedu“. Ja sam bio mali deca kad sam ovo pisao i nisam shvatao da se sprdam sa jednom ozbiljnom državom koja priznaje suverenitet nikog drugog do same engleske kraljice. Mislio sam ja, Kanada, to su dabrovi, to su javorovi, to je onaj mutnjikavi, sekretasti mejpl sirup što ga stavljaju na palačinke, to su drvoseče i Celin Dion, ona svraka. Kad, cunjam ja po mrezži a tamo vesti, kažu Kanada ima Generalnog Guvernera, to je kao nastojnik kraljičin, taj potpisuje sve što prođe parlament, taj je takođe vrhovni zapovednik moćne kanadske narodnooslobodilačke armije, znači jednom reči vlast bre. Ove godine na to važno mesto izabrali su ženu koja je po profesiji novinar, a inače doseljenik, izbeglaja, dođoš, tuđa kost. Povr’ svega još je i crna.

Ja sam do sada živeo bez cilja i ljudi su mi govorili da ne umem da postavim prioritete. Okrećem drugi list, jer, velim sebi, ako je ona Michaëlle Jean postala generalisimus i ako pije čaj s kraljicom, pa mogu valjda i ja. Što ona da predvodi vojsku bolje od mene. Eto, prijaviću se za tu iseljeničku, novinar sam i ovako, to mi je još jedan plus u kurikulum vitaeu, i tamo ću da preuzmem poluge moći. Pa da vidiš što će da peva Celin Dion. Ima da peva moj kurac. A ovu moju prethodnicu Michaëlle Jean u bajbokanu, odma’, zbog malverzacija. A kraljicu englesku kad opaučim po njokalici, ima zube da joj raspem po palati Bakingem. Eto.

I izvinite za ovaj četvrtak, neće se ponoviti braćo i sestre u Hristu.

(komentari)

srijeda, 10.08.2005.

Sreda

Eto, konačno sam i ja pročitao šta sam pisao prošlog petka. Sviđa mi se, skoro da sam ja. Ali svi koji me znaju takođe znaju da nisam niti prelistao trilogiju GP, tako da je prevara i više nego očita. Neću vam naravno reći kome sam dao lozinku i odziv da za svrhu prethodnog posta bude Gaja, to će se uostalom svakom pametnom samo kas'ti po dužini rečenica i sklonosti k drevnim izrazima.

Elem, sem što sam se u mežduvremenu odmorio od prikaza s posla, moram reći i da mi je sedmodnevni odmor od svetske mreže jako dobro došao i da ga svima toplo preporučujem, naročito vama ostalim mlatiteljima glog.hr-a i čitaocima, jer ekran znači zrači.

Inače, ovih dana se jako lepo osećam jer se ispostavilo da ona čačanska gudra iz pret-prethodnog posta ima da se završi i u Beogradu. Premda ustvari serem, generalno ima odlične gudre i u samom Beogradu, nego sam se ja navikao na ovu čačansku, slično kao što su se mnogi navikli i na jogurt Kravicu, ne znajući da je niški jogurt mnogo bolji. Nema to u suštini toliko veze, bitno je drogirati se.

Aj zdravo, i izvinite mi se što narušavam schedule koji sam vaspostavio, gledaću da se to ređe dešava.

(komentari)

četvrtak, 25.08.2005.

Jesi ti neki... muzičar?

Da, elem, ja sam, kao što znate, pored ostalog muzičar. Red je da i to spomenem jer sam juče kao takav imao i koncert odnosno spektakl svog sekundarnog orkestra.

Zapravo, upravo zahvaljujući svom sekundarnom orkestru ja sam i postao Gaja. Naime, prošle godine sedeo sam sa jednim modernim beogradskim a ujedno i čačanskim umetnikom u kafani i rešili smo da napravimo, da kažem, orkestar. Malo kasnije iste večeri uhvatili smo jednu mladu beogradsku zgubidanku, ujedno takođe modernu umetnicu i zamolili je da svira bas gitaru u našem orkestru.

Pošto se pomenuti moderni umetnik zove Miloš Gojković a pomenuta umetnica Duška Rajković, ja sam rešio da, moderne umetnosti radi, postanem Siniša Vlajković. Kako je, međutim, umetnica poželela da se ona, takođe moderne umetnosti radi, zove Maja Rajković, ja sam džentlmenski postao Gaja Vlajković. Grupu smo nazvali Krš, takođe kao ustupak modernoj umetnosti. Vremenom nam se pridružio i mladić po imenu Tihi, koji ne shvata da je u interesu moderne umetnosti da bude Paja Majković, a pomenuti umetnik Miloš Gojković izrazio je želju da postane Mika Živković, čime je cela konstrukcija otišla po kurcu, a od tada na neki način počinje i generalna agonija moderne umetnosti.

Vremenom sam se setio da sam svojevremeno zaista znao jednog Gaju. U pitanju je žitelj naselja Braća Jerković, što pametnima dosta govori. To su ovi momci što taksi zovu taksara, svog rođenog brata - Malji, i pretežno navijaju za Voždovac. Ja sam inače iz uglednog beogradskog kraja po imenu Palilula, tačnije iz njenog elitnog dela pod nazivom Profesorska kolonija, ali u svom pojavnom obliku Gaje i ja neizostavno potičem iz Braće Jerković.

S obzirom da je Gaja moja sekundarna ličnost, dakle jedan jako odvratan mladić koji nosi crne ili žute naočare, raskopčanu majicu sa podignutom kragnom i svira gitaru marke Maya, za razliku od moje primarne ličnosti koja je nežna, uviđavna i senzibilna, potpuno je normalno da i moj pojavni oblik na glog.hr-u nosi ime kao što je Gaja.

Pozdrav svima, moguće da se vidimo na Adi Ciganiji, ali neću da bih ništa obećavao pa da bih se posle pokazao kao lažov, kolaboracionista i kvisling.

(komentari)

četvrtak, 01.09.2005.

Moje razmišljanje o Klagenfurtu

Eto na svoju veliku radost vidim da je moj drug Ćora Isidora srećno stigao na svoju destinaciju u Regensburg. I tako, kad je spomenuo Regensburg, pade mi na pamet Klagenfurt. Meni tako razne stvari povodom raznih stvari padaju na pamet.

Nego, kad smo kod Klagenfurta, vi ste svakako išli u osnovnu školu i sećate se one pripovetke čiji je autor Ivan Cankar ili će čak pre biti Prežihov Voranc, i u kojoj otac porodice u nekoj slovenačkoj vukojebini (kakav oksimoron) piše pismo svojoj uzdanici, najstarijem sinu koji studira u Klagenfurtu. Zapravo, ne piše ga nego ga diktira u pero recimo mlađem sinu ili ćerki, ne sećam se tačno.

Bilo kako bilo, pismo na kraju treba adresirati. Zvrčka je u tome što Slovenci Klagenfurt zovu Celovec. Ćale se uskopistio, u fazonu: "Ne može Klagenfurt, piši Celovec, mi nismo Nemci nego Slovenci", i tako taj već kurac. Majka porodice, razumna žena, objašnjava da pismo u tom slučaju verovatno neće ni stići na željenu adresu, jer je službeni jezik u poštanskoj komunikaciji nemački. Ali ne, ćale je rodoljub i pritom glup ko dupe ali principijelan, i na kraju šalju pismo sa adresom Celovec.

Pretpostavljamo da je pismo stiglo na željenu adresu taman ko što je stiglo i ono u Čehovljevoj priči sa adresom "Mom dedi na selo, Konstantinu Makariču".

Aj probajte da napišete pismo za Veliki Bečkerek, iz principa. Ili za Rankovićevo. Ili za Staljingrad. Ili za Konstantinopolj. Znate kad će da stigne? Kurac će da stigne.

Ono što međutim boli jeste činjenica da smo mi ovu priču učili u školi po sistemu da tako treba, da je ćale bio u pravu što je insistirao na Celovecu pa makar pismo i ne stiglo. E, zato smo se tokom devedesetih toliko i kurčili i sledstveno tome dobili po pičci od strane nadmoćnijeg prijatelja.

A gore na slici možete videti koliko je Klagenfurt lep. To je zato što su ga pravili ti koji ga zovu Klagenfurt. Da su ga pravili ti što ga zovu Celovec on bi i dalje bio lep, ali malo manje. A da smo ga pravili mi, zvali bi smo ga verovatno Šabac, i izgledao bi recimo kao Šabac.

(komentari)

četvrtak, 08.09.2005.

Kako sam juče krao

Znali ste da pijem, da pušim, da sam potajni pristalica kralja i otadžbine, da se potpisujem kao SPO - VUK, da negde duboko u meni istinski tinja plamen četništva. Ali niste znali da volim i da kradem.

E pa nisam ni ja. To se jednostavno desilo. Bio sam sa jednim na prvi pogled mirnim mladićem u poseti našem pesniku, koji me je zamolio da se pobrinem oko tiganja za palačinke dok on ne prošeta svog ljubimca zvanog Lale. Kako su izašli na vrata, potpuno iznenadno pala nam je na pamet ideja da mu orobimo stan. Pomenuti mladić koga ćemo nazvati Žele bacio se na tehničku robu a ja na umetnine. Znajući da naš pesnik vodi Laleta sve do Kališa, ispraznili smo mu sve. Ne znajući šta ćemo više, odšrafili smo i sijalice i odneli ih.

Pare (oko 8.000 eura i 16.000 švajcaraca) smo podelili, tehnička roba je većinom otišla Želetu a oko pojedninačnih vrednosti umetnina se i dalje raspravljamo. Pretpostavka je da najviše vredi slika koju Žele na slici drži pod miškom. Naš pesnik je naslikao kao jako mali, još ne znajući da će jednog dana biti akademski slikar i pesnik.

Ovom prilikom želim da se zahvalim Mara-transu koji nam je blagovremeno priskočio u pomoć sa svoja dva furgona, bez čega bi cela akcija verovatno propala.

(komentari)

četvrtak, 15.09.2005.

Zašto je bekap važan a Bekam nije?

Ovaj put neću biti toliko zabavan, nego ću pokušati da budem za promenu koristan. Dakle čujte šta mi se desilo i kako se neke stvari na makro-planu ponavljaju na mikro-planu.

Dakle, desio se uragan Katrina, i Nju Orleans je prošao kao u svoje vreme Kartagina, o čemu imate dirljiv tekst kod kolege Ovog Onog. To je nesreća i s time nema zajebavanja. A meni se desila daleko manja, ali vrlo traumatična stvar, naime riknuo mi je hard disk u kući. E sad, kake to ima veze jedno s drugim. Pa ima, strukturalne veze.

Kao što znate, uragan ko za inat nije udario neko vojno-tehničko postrojenje, za šta ne bi bila ni tolika šteta, nego grad džezera i ostalih doajena moderne umetnosti. E pa isto tako ni u mom slučaju nije riknuo sistemski hard, na kome mi stoje operativni sistem i instalirani programi, što bih rešio tako što bih ga jednostavno izbo (izbo iz slota a zatim i izbo nožem), zatim bi prosto zabo novi hard i instalirao sve ponovo, tome instalacioni CD-ovi i služe.

Nego ne lezi vraže đenerala Draže i patrole Kalabić Nikole, sjebo mi se ovaj drugi, hard-disk kulture i moderne umetnosti, na kome su bile recimo fotke koje sam napravio u prethodnih mesec dana, koliko je prošlo od poslednjeg narezivanja.

Šta ću kud ću, donesem ja to govno na posao i pristavim ga na jedan od slobodnih računara da mu se učini obdukcija. To jest, da se primenom programa Easy Recovery izvuče šta se izvući može. Posle 22 sata površinskog prekopavanja i 57 sati dubinskog, dobio sam nešto što upravo i liči na grad posle poplave, kad voda otekne. Sećate se snimaka: ovde cipela, onde skejtbord, ovde kora od lubenice, onde vindjakna...

E pa isti kurac i kod mene. Skoro svi fajlovi su tu, ali u potpunom neredu, to jest fotke nisu više razdvojene hronološki nego su svi folderi razvrstani prema ekstenzijama, dakle fotke su u folderu za .jpg, bez ikakvog reda. Malo iz Pančeva, malo iz SKC-a, malo iz Čačka, malo iz maslačka, pa onda malo sistemski thumbnailovi za te iste fotke, pa malo neizrotirane verzije, i sve ovamo onamo.

Čak šta više, tu su i neke fotke prethodnog vlasnika ovog harda, u pitanju je izvesni Gaza. Naime, kao što i poplava izbaci na površinu i nešto za šta niste znali da vaš grad ima, tako i Easy Recovery vadi sa harda šta može, uključujući i delove fajlova koji ostaju u klasterima čak i kada se disk formatira, koje zatim uspeva da iskombinuje u prave fajlove.

Tako sam pored svojih fotki našao i Gazine fotke sa devojkom, kevom, rodbinom, naslovnice za njegove omiljene SF knjige i naravno pornjave, sve onako u bućkurišu sa mojim fotkama (nisam imao pornjave). Dakle, hteo ne hteo, kopaš po nečijoj prošlosti. Vrlo gadan osečaj, što bi rekao mladi beogradski umetnik Seljak, otprilike kao kad se zovete Haris a čini vam se da se zapravo zovete Ernest.

Pouka glasi da je redovno vršenje bekapa od krunske važnosti, mnogo više nego redovno gledanje Bekama, naročito kad dotični igra za pacerski tim.

Ovom prilikom zahvaljujem se jednom retardu koji mi je pomogao oko ovoga, što ne znači da neće dobiti otkaz.

(komentari)

četvrtak, 22.09.2005.

Prijatno iznenađenje

Sećate se kad ste bili mali pa ste zamišljali da u radiju žive mali ljudi. Zapravo, niste vi to zamišljali, nego je to jedna od slika koju vam roditelji i vaspitači utuve u glavu, zajedno sa pričama da decu donose rode, da Srbi pre devedesetih nikad nisu vodili ratove u ulozi agresora, da partizani nisu klali, nego samo četnici...

E pa i ja sam tako donedavno krišom zamišljao da blogeri, sem ovih koje lično znam, i nisu živi ljudi nego neki entiteti koji obitavaju između modema i njegovog slota u kućištu. Pa ti sad klikneš na nešto u Bookmarks-ima i otvori ti se nešto što se zove Glasna Jasna ili Bazna Vazna, i ti kao sa tim entitetom nešto komuniciraš, razmenjuješ komentare i tako to, što je zabavno i može da pomogne da se nakratko zaboravi na realnost, a u suštini je to sve vrlo virtuelno i kad malo pogledaš dosta je to bolesno.

Ali ti likovi se jednim delom okupljaju i uživo. I tako smo se u subotu ja i naš pesnik konačno nakanili da odemo na jedno takvo okupljanje, dakle na samit beogradskih mlatitelja gloga na Adi Ciganliji. Nismo se dugo zadržali ali smo došli do nekoliko okrepljujućih saznanja:

1. Da su to ipak nepobitno mladići i devojke sa endokrinim žlezdama, sistemima organa za kretanje, disanje i varenje, dalje sa mišićnim tkivima, skeletima, uopšte sa svim karakteristikama ljudske vrste, što je odlično, mnogo bolje nego da su u pitanju neki apstraktni entiteti.

2. Da su to čak šta više dobrim delom zanimljivi mladići i devojke, lepi, načitani i upućeni u savremena zbivanja, i da im je omiljeni vid zabave cirkanje piva pod otvorenim nebom, a to je odličan vid zabave, koji odaje jednu širinu, fleksibilnost, skromnost i bogougodnost.

3. Dalje, neki od njih su odlični fotografi, neki se bave slikarstvom, vajarstvom, jedan planinari, jedna postarija gospođa ima čak četvoro dece, njena najstarija kćerka koja takođe piše blog završila je molekularnu biologiju, jedan dečko ima sve sličice iz Španije 82, uključujući i Lidbarskog, koga u moje vreme niko nije imao.

Inače, kad smo došli, nekoliko dotad nepoznatih devojaka me je pozdravilo sa "Ćao Gajo" ili "Pazi eno ga Gaja". To je stvarno novina za mene. Dakle, postoji i neki mikrokosmos u kome mu dođem selebriti. I to je odlično, odlično je znati da postoji neki takav mikrokosmos.

Kad malo razmislim, to je čak idealno, to je i bolje nego biti selebriti u makrokosmosu. Jer, pretpostavljam da je naporno biti Bred Pit. Nikad nisam bio Bred Pit.

Najzaslužniji za ovo okupljanje, ili bar najzaslužniji za to što smo se i nas dvojica konačno nakanili da ga posetimo, je izvesni Srki, koji je svoj blog pisao čak i tokom boravka u jedinicama i ustanovama JNA. Kod njega imate i kompletan spisak učesnika ove konferencije, kao i zamašnu količinu fotki sa iste.

Nismo stigli da popričamo s mnogo njih to veče, između ostalog zato što je jedini izvor svetlosti bio mesec, kao što se na slici jasno vidi. Najviše smo komunicirali sa šarmantnom Ivankom koja se predstavlja kao Dubravka, njenom ništa manje šarmantnom sestrom i izvesnim Sibonijem.

Sve u svemu, lepo. Možda je to začetak nekih novih drugarstava i poznanstava. A možda neko od njih postane i nekakav Bred Pit.

(komentari)

petak, 30.09.2005.

Priznajem

Priznajem, ovaj put sam zakazao. Mislim, zakazao sam razne obaveze, pa sam zakazao. Nijedna od ideja koje sam imao nije se koncepciski uklapala u Gaju, mislim nijedna nije dovoljno odisala gajizmom.

Zbog toga ste se juče, nemoćno čekajući na novu Gaju, prisetili onog mučnog osećaja koji ste u periodu 1980-1991 imali svakog 4. maja u 19:15, kada se na malom ekranu vašeg TV prijemnika nije ukazivao prizor sa slike, već neka klasika ili tako već neko govno. Ja mislim da je onako nekako izgledalo. Da je RTS danas stvarno nacionalna televizija, to bi sve postojalo u njihovoj arhivi, a ne da ja crtam, budale.

Tužno je biti uskraćen za ono što voliš i za šta misliš da ti sleduje. Zato se još jednom izvinjavam svima, fu pička li mi materina.

Ali ako ja nisam bio produktivan, ima ko jeste. Dakle, doajen novije srbske proze Ćora Isidora ovaj put nam je priredio divnu reportažu iz Berlina, naš pesnik još jednom se pokazao kao doajen srbske poezije, a pesnikov drug nam u ovom broju daruje nekoliko divnih fotografija za desktope, čime se takođe potvrdio kao svojevrstan doajen. A da, skrećem pažnju i na doajena novije srbske astrologije, da ne kažem zvezdočaća, a u pitanju je jakako izvesni Tobić.

Sve u svemu, doajen do doajena, nataknem ih na kurac.

(komentari)

četvrtak, 13.10.2005.

Slava

Dakle, prošle nedelje sam napisao opsežan post o svojoj poseti opštini Kragujevac to jest o odlasku na krstnu slavu kod drugara Saleta Backovića poznatijeg kao Ćale Bucković. U pitanju je Začeće svetog Jovana koji je Krstitelj i Preteča, a koji nije Zlatousti, kao ni Marić.

Međutim, desilo mi se da nisam uspeo da objavim to što sam hteo, čak šta više nisam dobio ni svoj tekst nazad jer je došlo do Uh-huh couldn't connect to database, protiv čega ne pomaže ni Back dugme jer baza u potpunosti odlazi u uh-huh, tuc, muc, čime nastaje trta mrta i velika kita.

To je dokaz da blog.hr ne valja, i jedini razlog što mu i dalje ostajem veran jeste taj što je mojblog.co.yu još gori. Slično kao što sam i onomad, kao i svi, uprkos ličnom gađenju, glasao za Koštunicu jer je to bilo najmanje zlo rešenje, i kao što ću i sledeći put iz istog razloga glasati za ovog kockoglavog.

Inače, sa dotične slave darujem vam ovu lepu fotografiju našeg Svjetilnika i moje skromne kraljevske visosti.

(komentari)