Laura

(Daglas I)

Dobro veče,

Ono što sledi je prvo poglavlje mog romana u nastavcima, čiji je glavni junak Daglas, koji je nastao po uzoru na slavnog nindžu Lesli Eldridža iz popularnih pisanih romana plavih korica sa sredine osamdesetih. Roman sam počeo ovako:

Veštim okretanjem volana Daglas je pokušao da izbegne automobil iz dolazeće krivine, a zatim nečujnim pokretom prsta izbačenim kroz prozor pokušao da objasni onom vozaču da to tako ne može. Malo zatim je ugledao novi automobil koji je mu je išao ka haubi, i opet refleksnim pokretom i snagom tela uspeo da za dlaku izbegne najgore. Vozač nadolazećih kola preleteo je Daglasov ukočeni auto i, kao Roxy u filmu “Niske strasti”, otišao u ponor. Daglas je pogledao dole i malo ulevo i mirno nastavio putem. Daglasov auto nestajao je u mraku poput štapića ispod kojeg je pisalo “Liverpool” na zadnjem delu Titanika. Daglas se čak nije ni oznojio. Okupao se sat vremena ranije i seo u automobil sa namerom da se ne oznoji. I nije se oznojio.

Otvorio je kesicu Bobi štapića i zagrizao vrh jednog. Pokušao je da ih gricka tako ne bi li odvojio jednu polovinu štapića od druge, ali da pri tome obe uzdužne polovine ostanu ne polomljene. Štapići su imali ukus rđe, kao ona voda koju je vijetnamski veteran Džoni Rambo pio na početku romana “Rambo II” Dejvida Morela. Znate kako ga je otac budio? Krene da uđe u sobu, ali ne uđe. Daglas bi već bio budan. Ipak, Daglas nije bio nindža. Samo je čuo za Takeši Kitana. Znao je i ko je Tacutosi Kitamoto. Sasvim slučajno saznao je zašto je važan Kioto. Daglas je znao da je za ovo što je malopre uradio potrebna fizička priprema. Ipak, nije bio spreman. Reagovao je instiktivno. To je zapravo potpuno isto kao i da je bio spreman. Kako bi tek reagovao da je vežbao.

Ponekad bi mu bilo žao što nije bio nindža, ali je ujedno bio svestan da bi ga to opterećivalo. Ovako, bio je slobodan ali i spreman. Zaustavio je auto. Pogledao je u svoje butine. Izlizanost teksasa mu je zasmetala. Istog trenutka setio se Laure – plavokose italijanke i brzine kojom je ona iz svečane garderobe koju je nosila na venčanju svoje prijateljice Emanuelle uskočila u farmerke, a onda u čarapama po najfinijem parketu otklizala do televizora koji je prenosio utakmicu: Juventus – Roma. Juventus je u tom trenutku poveo sa 1:0. Roberto – mladi italijan rođen u Rimu koji se nalazio u istoj sobi i sa kauča propratio Laurin kliz ka televizoru, bio je očajan. Navijao je za Romu. Daglasu to zaista nije bilo važno. Shvatio je šta mu treba – nove pantalone od teksasa. Osetio se blago ugodno pri samoj pomisli na uvlačenje sebe u farmerke. Ispunila ga je radost pri pomisli na kontakt tela sa materijalom tako podcenjenim u devedesitim godinama. Setio se onog spota „Blur“-a u kome pevač divlja u farmerkama u onoj sobi sa tepisima. Ruka mu je samostalno krenula u kasetofonu u kolima. Ipak, pustio je Oasis.