20.12.2010.
Vila se tog jutra probudila s pesmom koja je odzvanjala u njenoj glavi. Išla je otprilike ovako:
Mediteran hoću peške da pređem
Mediteran hoću peške da pređem
bosim nogama
peške da pređem
snagom mora i sunca
peške da pređem.
Svetlost se uplela u zelene roletne od bambusa. Nebo je pritislo prozore. Iz ormara se po čitavoj sobi širio miris borovine.
Doručkovala je masline s bademima. Iscedila pomorandžu. Imala je osećaj da je iscedila sunce jer su bili iste boje. Sunčana pomorandža. Pomorandžasto sunce.
Izašla je na terasu i dugo posmatrala svoju ulicu koja je izgledala kao da najavljuje more odmah iza prvog ćoška. Tako su izgledali i ljudi - kao da hodaju ulicom koja vodi do široke peščane plaže. I svi su bili potpuno rasterećeni i srećni. Svi osim namrgođenog čoveka s providnim kišobranom (koji svakako nije koristio kao suncobran) koji je užurbanim koracima prolaznicima stavljao do znanja da se u njegovom životu u tom trenutku događalo nešto krupno i da bi bilo dobro da ga niko ne uznemirava.
„Hej, pa to je Mikrob“, pomislila je Vila, „što za sobom povlači da je i Đorđe verovatno već u Beogradu, a to implicira da je i Arči tu negde. Juhu! Konačno!“
Obula je svoje vilinske baletanke i izjurila napolje voljna da pronađe Arčija.
„Beograd je manji od Karakasa. Biće lakše“, rekla je svojoj komšinici koja se upravo vraćala s pijace sa korpom punom voća i povrća. Ona o Karakasu nije znala ništa.
Pozvala je Avgusta sa prve telefonske govornice na koju je naišla. On je potvrdio da su sleteli na beogradski aerodrom pre otprilike četiri sata, ali je rekao još nešto što je Vilu malko naljutilo i nateralo da na trenutak zaboravi koliko joj je bilo dosadno dok je bila besposlena. Rekao je da je Arči došao sa nekakvom holandskom novinarkom koja je želela da postane spisateljica. Dodao je još i da on sve te novinare smatra stranim špijunima i plaćenicima. Vila mu se onda zahvalila što je ovih nekoliko dana obavljao njen posao i obećala da će se otarasiti svih stranih plaćenika i špijuna, kao i da će dovesti Arčija u red, samo još da ga pronađe.
Onda je uvrtela sebi u glavu kako ova situacija iziskuje dodatne vilinske moći i pokušavala je da se doseti šta joj to što sve vile imaju nedostaje i onda je shvatila da to mogu da budu jedino krila i ništa više (pošto je već pokušala da radi sa čarobnim štapićem, ali on nikako da bude čaroban).
Upitala je nekoliko slučajnih prolaznika gde u Beogradu može da nađe pristojna krila i oni su je uputili u knjižaru u Knez Mihajlovoj koja je ujedno bila i prodavnica maski. I otišla je tamo. Izbor nije bio na zavidnom nivou, sve maske su zapravo bile napravljene za decu do dvanaest godina. Kupila je najveći par krila koji je pronašla u prodavnici, a onda zamolila jednu devojčicu da joj pomogne da ih prikači sebi na leđa. Kada su završile, uspravila se, pogledala svoj odraz u staklu i rekla:
„Bože, izgledam kao imbecil!“.
A žena koja joj je išla u susret besno je vikala na svoje dete koje je trčalo sa helijumskim balonom u ruci:
„Nebojša, dolazi ovamo! Nemoj da te ja dovučem!“