Imperativ

Dobro veče, ovo pre mene bio je Đorđe. Moje ime je Audiogrožđe. Danas pričamo o imperativu, važnom glagolskom načinu srpskog jezika.

Kao što se sećate sa časova srpskohrvatskog jezika kod nastavnice Marice, Anđelke odnosno Vukice, imperativ spada u lične glagolske oblike, što znači da se menja po licima, za razliku od, recimo, glagolskog prideva radnog i glagolskog prideva trpnog koji nemaju promenu po licima.

Imperativ u svom osnovnom obliku označava zapovest, želju ili molbu da se izvrši odnosno desi neka radnja, stanje ili zbivanje. Sama reč "imperativ" u jeziku obično znači "ono što se mora". Recimo, pre nekih 15. godina, na slavi kod Đorđa, njegova baba Ljubina me je pitala da li hoću još piletine. Pošto nisam bio siguran da li zaista hoću još piletine, ja sam odgovorio: "Neka, nije imperativ". Od tada je Đorđe na mnoga moja pitanja odgovarao sa: "Nije imperativ."

Kako se gradi ovaj glagolski oblik? Evo, primera radi, imperativ od glagola "disati" gradi se na sledeći način:

Prvo se od 3. lica množine prezenta "dišemo" oduzme prezentski nastavak: e-mo. Zatim se na preostalu osnovu "diš" doda nastavak za imperativ, u ovom slučaju -i. Na kraju se na dobijenu osnovu "diši" doda nastavak za lice, dakle 2. lice jednine biće "diši", 1. lice množine "dišimo", 2. lice množine "dišite", a 3. lice se dobija od rečce "neka" i 3. lica jednine odnosno množine prezenta: "neka diše" odnosno "neka dišu".

Šta je neobično i, da budemo pošteni, šta je zapravo loše kod imperativa kao glagolskog oblika?

Pa, možda ste primetili, on nema oblik za 1. lice jednine.

Dakle, vi faktički nemate načina da u okvirima našeg književnog jezika sami sebi nešto naredite, da sami sebe nešto zamolite ili da sami od sebe nešto poželite.

Nažalost, tako je i sa drugim jezicima. Ako neko želi da nešto naredi samom sebi, upotrebiće oblik 2. lica jednine imperativa. Na primer, kada Džon Konor u filmu "Terminator 2" shvati da je Arnold Švarceneger zaista "cybernetic organism", on sebi u bradu kaže: "Get a grip, John", odnosno u prevodu "Saberi se, Džone".

Zbog čega je odsustvo 1. lica jednine imperativa loša stvar?

Zbog toga što nam nemogućnost da sami sebi nešto naredimo daje za pravo da stalno naređujemo drugima, dakle da se krijemo iza tuđih postupaka. Čak i oblik 1. lica množine imperativa najčešće sadrži u sebi licemerje: pokušajmo, istrajmo, potrudimo se, učinimo nešto, žrtvujmo se, preuzmimo odgovornost, reformišimo školstvo, operimo ulice, očistimo slivnike, pronađimo Mladića. Po pravilu, ovakav oblik podrazumeva da će to učiniti neko drugi a ne onaj koji ga izgovara.

Pretpostavljam da je odsustvo 1. lica jednine imperativa krivo i za mnoge manjkavosti u dosadašnjoj filozofskoj literaturi. Ne znam zašto, ali sam siguran da je tako. Sećam se da kod Kanta postoji nešto što se zove "kategorički imperativ". To i jeste tako nešto, zapovest samom sebi, je l' da da je tako?

A ako bismo samo malo hteli da reformišemo jezik, videli bismo da je oblik 1. lica jednine imperativa po analogiji sa prezentom vrlo lako dobiti. Lični nastavak bi bio "m", odnosno oblik bi se razlikovao od 1. lica množine po odsustvu završnog "o". Dakle: pokušajm, istrajm, potrudim se, učinim nešto, žrtvujm se, preuzmim odgovornost, reformišim školstvo, operim ulice, očistim slivnike, pronađim Mladića. Vrlo prosto i čisto.

Zašto bismo za tu svrhu koristili 2. lice jednine? Nema svrhu, opet zvuči kao da se obraćamo nekom drugom. U gore pomenutoj sceni, Džon Konor treba da kaže: "Saberim se, Džone."

Dakle, ovim donosim apel za uvođenje 1. lica jednine imperativa u srpski književni jezik. Verujem da će Marko Vidojković, Vladimir Arsenijević, Srđan Valjarević, Daniel Kovač i drugi noviji domaći pisci u svojim sledećim knjigama (koje će, nadam se, izaći već tokom 2008. godine) koristiti 1. lice jednine imperativa, čime će 2008. godina biti godina Grožđeve pobede, slično kao što je 1847. godina bila godina Vukove pobede.

Nadajm se da će tako biti.