Zamenice

Dobro veče, ovo pre mene bio je Đorđe. Moje ime je Grožđe. Večeras pričamo o zamenicama, respektabilno važnoj vrsti reči.

Koliko su zamenice važne? Skoro isto koliko i imenice.

Na neki način, svaka zamenica teži da postane imenica. Dokaz za to su gospođe na našoj fotografiji: premijerka Novog Zelanda Helen Klark, kancelarka SR Nemačke Angela Merkel i premijerka Jamajke Porcija Simpson Miler. Pre nego što su preuzele ova ključna rukovodeća mesta, ove tri gospođe bile su zamenice. Kad su se dokazale kao zamenice, postale su, da tako kažemo, imenice.

Značaj zamenica pokazuje i pesma Boba Marlija "I shot the sheriff".

They say they want to bring me in guilty
For the killing of a deputy,
For the life of a deputy.
But I say:

Oh, now, now. oh!
I shot the sheriff. - the sheriff.

I shot the sheriff,
But I say, but I didn't shoot no deputy,
I didnt shoot no deputy, oh, no-oh, oh no!
I shot the sheriff, i did!
But I didnt shoot no deputy. oh! oo-oo-ooh

Kao što vidimo iz ovih stihova, Bob Marli ne poriče, štaviše priznaje da je ubio šerifa, ali nekoliko puta naglašava da nije ubio i njegovog zamenika, iako ga optužuju da je upravo to učinio. Marli svoje tvrdnje dodatno naglašava uzvicima oh, o-oh, now oh, i no-oh. U kasnijem delu Marli objašnjava i zašto je ubio baš šerifa, a ne i zamenika. Naime, šerif ga je šikanirao, dok je zamenik kulirao.

Teoretski gledano, možda je šerifova desna ruka u ovoj pesmi zapravo bila gospođa, dakle zamenica. Mala je verovatnoća, jer Marli je pomenutog šerifa ubio pre izlaska albuma "Burnin", dakle pre 1973. Ali teoretski gledano, to je moguće. Za šerifa se jasno kaže da se zvao Džon Braun, ali za zamenika / zamenicu se ne kaže kako se zove, niti se njegov / njen rod može naslutiti iz teksta.

Nego, da pređemo na zamenice kao vrstu reči. Po čemu su one slične imenicama, a po čemu se razlikuju?

Razlikuju se po tome što se ne imenuju direktno, nego onako. Slične su po tome što imaju rod, broj i padež.

Najvažnija vrsta su lične zamenice: ja, ti, on / ona / ono, mi, vi, oni / one / ona. Naročito su važne ove za prvo i drugo lice. Zato što ćemo, kad označavamo sebe ili svog sagovornika, uvek upotrebiti zamenicu. Izuzetak je naš nastavnik opštetehničkog obrazovanja Lazić, koji je imao običaj da na času kaže: "Šta je nastavnik kazao?" i da zatim udari po katedri velikom aluminijumskom šipkom iz sve snage. Dakle, Lazić je bio ludak. Da je bio normalan, rekao bi "Šta sam ja kazao?"

Još jedan izuzetak je Kali iz romana "Kroz pustinju i prašumu" Henrika Sjenkjeviča. Kali oslovljava sebe u trećem licu, slično kao i Lazić. "Kali nije hteo da mala bibi bude tužna, pa Kali našao psa." "Kali se bojao, ali Kali je pošao." Ali treba primetiti da je Kali pripadnik plemena Va-Hima i da priča na jeziku Ki-Svahili. Znači, ne treba tako pričati. Kad se govori o sebi, treba reći "ja". Kad se spominje sagovornik, treba reći "ti".

U trećem licu, lične zamenice se koriste da zamene imenicu o kojoj se govori, ako je već spomenuta. Evo nekoliko primera iz književnosti Petra Ćosića.

- Ćaleta će malo maltretirati, ali neće mu ništa.

- Dimitrija odmah pogađaju i on pada onesvešćen. Skačem na njega da deo kleriliciteta pređe na mene.

- Obezbeđenje na Exitu bi je odmah uhapsilo. Ionako im je na spisku pošto su joj prošle godine na ulazu pronašli u džepu 3 grama vode u prahu, i to česmovače.

U imeničke zamenice spadaju i neodređene zamenice neko i nešto, upitne ko i šta, odrične niko i ništa, i opšte svako i svašta. Koriste se kad nije moguće direktno upotrebiti ličnu zamenicu. "Nikom ništa ne pričaj", "Je l te pit'o neko nešto?", "Ko je ovde koga jebo?"

Postoji i stilska upotreba neodređenih i odričnih zamenica. Kad kažete za nekog da je neko i nešto, to znači da je u pitanju osoba od uticaja. Kad kažete da je niko i ništa, to znači da je u pitanju čovek bez autoriteta, društvenog statusa, sirotinja, plebs, lumpenproleterijat, osoba koju nema kuče za šta da ujede.

Postoji i nepravilno spajanje opštih i neodređenih zamenica: svašta nešto. Taj izraz ne valja. Bolje je upotrebiti izraz sve i svašta.

Druga vrsta zamenica su pridevske zamenice. Mogu biti:

- prisvojne, koje označavaju šta je čije: moj, tvoj, njegova, njen, naše, vaša, njihovo itd. Kao i pridevi, imaju rod, broj, padež, sve imaju.

- pokazne, koje pokazuju na nešto ili nekog. Ako pokazujemo na nekog ko nam je blizu, reći ćemo ovaj, ovakav, ovoliki. Ako pokazujemo na nekog ko je blizu našeg sagovornika, reći ćemo taj, takav, toliki. Ako pokazujemo na nekog ko je negde dalje, reći ćemo onaj, onakav, onoliki, i još sve to ima oblike za ženski i srednji rod, 'nači 9 puta 3 jednako 27, pa plus množina, znači puta 2 jednako 54, pa puta sedam padeža jednako 378 oblika pokaznih zamenica, idi bre u pičku materinu.

- onda i ovde imamo odnosno-upitne zamenice: koji, čiji, kakav, koliki, puta ženski i srednji rod jednako 12, plus množina jednako 24, puta sedam padeža jednako 168, dobro to već nije strašno.

- onda i ovde imamo neodređene zamenice: neki, nečiji, nekakav, nekoliki, pa ista matematika. S tim što u praksi niko ne kaže nekoliki i slične gluposti, znači računajte nekih 123. Kaže se nekoliko, ali to je prilog.

- pa odrične: nikoji, nikakav, nikoliki, bla bla bla. Ovde računam u vrh glave 95 normalnih, ostalo ništa.

- opšte: svako, svakakav, svakoliki, svekoliki, kurac palac, 46 plafon.

Šalim se naravno, ovo i nije matematika, niti je bitno koliko kojih ima. Shvatili ste čemu zamenice služe, ajmo sad dalje.